Moje sazrevanje obeležila su tri važna albuma: Grievous Angel (1974), Old No. 1 (1975) i Warren Zevon (1976). Od tada, pa sve do danas, ne izlaze iz mojih kola i ostaće tu sve do kraja. Mislim, mog. 
Menjali su se automobili, žene, životi, muzika, nosači zvuka u kolima, al’ to ostade konstanta. Valjda zato što sam upravo tada postao ozbiljan slušalac muzike & muškarac. 
Od tih godina prošlo je mnogo vremena. Počelo je mnogo što šta da se zaboravlja. Tako sam i ja omanuo sa važnim datumom. Ovih dana navršilo se deset godina od smrti Warrena Zevona. A ako se stalno ne podsećamo na one kojih više nema, postaju polako zaboravljeni.
O liku i delu Zevona već se pisalo na Suštini pasijansa, a pisaće se, bogme, još. Pesma koja otvara Zevonov debi album, “Frank and Jesse James“, epska je posveta ovim poznatim odmetnicima i na najbolji mogući način nam pokazuje sve glavne osobenosti autora: odličan tekst koji besprekorno funkcioniše i bez muzičke pratnje, pamtljiv refren, vrhunsko muziciranje i strastveno pevanje. Ulazimo su svet prašnjavih ulica, revolveraša, pijanaca u polumraku saluna, prostitutki, narkomana, nasilnika svih vrsta… Sve nekih marginalnih junaka za kojima se, obično, ne osvrćemo. A koji su i danas tu, svuda oko nas.
– * –
Poruka kojom se Zevon oprostio od publike i ovog sveta glasi: Enjoy every sandwich! Sva životna filozofija zbijena u samo tri reči!
Razmislite o tome.