Ploče sam oduvek čuvao kao oči u glavi. Kao i svaki uzorni kolekcionar. Išle su samo u proverene ruke i na prethodno proverene gramofone. Zato se i svakodnevno saplićem o njih, vremenom kuća postane tesna. 
A u vreme kada je posedovanje par stotina albuma bilo prava retkost, otvarale su se, bogme, i šestore oči. Jedan jedini put me neko zeznuo – i nikad više. Da mi zamaže oči i nadoknadi štetu, Mufljuz mi je dao par svojih albuma. Jedan od njih je bio, kako mi reče, “tamo neki Japanci”… 
Vratio sam se kući, stavio na Thorensa plen… red je da barem čujem ono što sam oteo…
Tamo neki Japanci su me osvojili na prvo slušanje. Elektronike koliko hoćeš, kao kod Nemaca (čitaj Can, Kraftwerk, Faust, Popol Vuh, etc… i sve ostalo što se podvodi pod pojam Krautrock). I, za razliku od mračnih i psihodeličnih Nemaca, na ploči Yellow Magic Orchestra je bilo sve veselo. Melodično i lako za pamćenje. Drugari i ja danima smo pokušavali da skinemo retke reči sa ove pretežno intrumentalne ploče koje smo koristili za interne šale, pa nam se i kompletna muzika uvukla pod kožu.
Ubrzo je počelo po muzičkim časopisima da se piše o njima i da stvari postaju jasnije. Nisu bili amateri i egzotika koja hvata na foru, već iskusni muzičari: Yukihiro Takahashi, Haruomi Hosono i Ryuichi Sakamoto suvereno su vladali svojim instrumentima, a i muzikom koju su komponovali.
Sakamoto je, kasnije, svojim solo radovima i muzikom za filmove postao svetska zvezda, okitivši se brojnim prestižnim nagradama (Grammy za muziku iz filma The Last Emperor, i još par Zlatnih globusa). Sarađivao je sa brojnim velikim muzičarima od Iggyja Popa do Davida Sylviana i ja ostajem iznenađen kako brojem, tako i imenima koja se nalaze na tom spisku.
YMO se poslednjih desetak godina okupljaju i prave spektakularne koncerte, na Cevki možete pronaći puno svežijih klipova i proveriti kako se matorci jako dobro drže. Ne zaboravimo: bez njih ne bi ni bilo komercijalne elektronske muzike koja je danas veoma popularna kod mladih.
To već ne mogu da slušam!
