Današnja numera je izazvana komentarom koji sam napisao na mail drugara u grupi oldwave. Izbor današnje numere ima tek posredne veze sa tim pisanjem, objasniću vam kasnije zašto. Najpre da čujemo jednu od najpoznatijih obrada u istoriji popularne muzike.
Elem, dotični drugar je uputio ekipu na članak o tzv. najdirljivijim obradama, koji je neko na portalu B92 našao da prevede sa portala NME, iz članka koji je objavljen pet dana ranije. Naravno, svaka lista ima manu da je lična i kao takva oblikovana isključivo ličnim ukusom i (ne)znanjem sastavljača liste. Kad ne bih znao za tu karakteristiku, mogao bih u nedogled da raspravljam zašto se tu ne nalazi verzija “Knockin’ on Heaven’s Door” koju je Warren Zevon snimio na albumu The Wind (2003), svom sopstvenom epitafu. Takvo kritikovanje, dakako, ne bi imalo previše smisla, jer tu bi se našao neko da se seti sudbine ko zna koga drugog (ko takođe nije na listi) i time potvrdi valjanost svoje sopstvene teze.
I to me dovodi do razmišljanja o nečemu drugom: postoji jedan šablon u biranju “naj” obrada koji je najčešće neporeciv zbog konteksta smrti.
Najzanimljivija reakcija, za koju moram da kažem „nezvanična“, jer i pored uporne potrage ne mogu da pronađem gde sam je pročitao, beše izjava Leonarda Cohena na način na koji je Jeff Buckley obradio “Hallelujah“ (vidim, i ta je u toj NME/B92 listi). Cohen je navodno rekao: “Ta pesma je bila moja. Sad je njegova.” A otkad sam čuo verziju Jeffa Buckleya, ne volim da čujem tu pesmu otpevanu u višeglasju (ODVRATNO). A pogotovo ne mogu da izdržim verziju onog čovekolikog koji je to pevao u “XYZ ima idola/talenat/faktor”: ljutim se kad neko veličanstvena dela pretvara u petparački kič; pogotovo ne mogu da trpim da neko takvom muzikom kompenzuje svoju frustraciju zbog male piše. Ali, u tu zonu ne moramo da idemo; drugo mi je na pameti.
Naravno da se slažem sa tim što se “Hurt” od Nine Inch Nails nalazi na listi, jer Johnny Cash je redefinisao kontekst te pesme. Kada on kaže “I hurt myself today to see if I still feel. I focus on the pain, the only thing that’s real“, to zvuči kao poslednja rečenica poslednje diskusije koju bi neko u životu mogao da vodi. Suncetižareno, tako je i bilo.
Nije bitan kontekst smrti da bi se neka obrada pokazala veličanstvenom. Nije Cohen ono rekao kad se nesrećni Buckley udavio, a kamoli zbog toga: najbolje obrade su one za čije pesme sami autori priznaju da više nisu njihove. Trent Reznor je rekao da je bio do koske potresen kad je čuo kako je Johnny Cash uradio njegovu pesmu. Skinuo je kapu većem od sebe i priznao da je čovek odveo pesmu tamo gde on sam nije mogao.
Dakle, rekoh već: izgleda kao da ja sam ne mogu da pobegnem od šablona da smrt obrađivača daje glazuru obradi koju je neposredno pre toga uradio. Zato ponovo izvodim proračun pravog mesta obrada u mom sopstvenom poimanju
Johnny Cash je poravnao račune sa Bogom kad je snimio “Hurt“. Jeff Buckley je tragična figura kojoj je izgleda bilo sudbinski zapisano to što mu se desilo. U grotesknom kraju koji je zadesio Warrena Zevona, moguće je (zapravo, manje-više je očigledno) da je “Knockin’ on Heaven’s Door” snimio zato što su drugi od njega to očekivali, a ne zato što je to bio njegov zicer. Najzad, zicer je kad čovek ima rak na plućima i peva “shadows are falling and I’m running out of breath, keep me in you heart for a while“. Kažu da su ljudi u studiju plakali dok su svirali Dylanovu baladu o smrti za Zevona. Njemu nije bilo do suza: bilo mu je samo do muzike (i do jebenog daha, ali za to je bilo kasno).
Međutim, ne mora da bude mračno. Naprotiv. Podsetiću vas samo da je “Hummingbird“, pesma koju sam postavio kao muzičku zavesu današnje priče, ipak potekla od Leona Russella:
Meni je trebalo preko dvadeset godina otkad sam zavoleo prvopomenutu verziju da se udostojim i proverim šta znači ta naznaka “(Russell)” pored imena pesme koja otvara vinilnu kompilaciju BB Kinga koju sam, ako se ne varam, dobio od druga za 16. rođendan…
Posle svega, nekako imam utisak da je sve u redu što je tako kako je, pogotovo kad je reč o opusu Leona Russela. Osim “Hummingbird“, podsetiću samo još na “This Masquerade” i “A Song for You“, pesme koje su slavnim učinili drugi izvođači. Bemti, pa većina čovečanstva nema pojma da su to njegove stvari. Ali nema veze: on je svoju satisfakciju imao na bankovnom računu, a to nije u koliziji sa uređenjem sveta. Danas verujem da delo može da napusti svog autora i krene da živi neki svoj život. To ne samo da je dobro, nego predstavlja konačni dokaz snage tog dela. Popularna muzika je najočigledniji primer tog principa, a pesme koje poznajemo nastavljaju da žive i u drugim verzijama, još uvek na sceni, što je najviši oblik besmrtnosti svake scenske umetnosti.
To čak ide dotle da se zbog snage neke obrade izgubi pojam o originalu, pa autori izdavači budu skloni da napišu kako je to tradicionalna pesma, da ne kažemo folklorna baština. Ali, to je već neka druga priča koju ću uskoro da vam ispričam.