Krađa. Sebe samog. Do groba.

Kako se u tri slike odjednom sve vrati… Oštar ubod u dušu.

Biće tome jedno dve nedelje: sedi drugar kod mene, kad na Radio Paradise krene ludijanje: Tokata u D molu od Baha, isečeno od drugog dela gde je i fuga. Nije se niko začudio izboru numere: koliko puta sam samo čuo da ludi Bill između Hendrixa i Zeppelina gurne Ofenbaha ili, kad je pre oko dva meseca, ošajdario Vangerov juriš Valkira nakon “A Day in a Life“, pa je mrtav ‘ladan nastavio sa “Child of Vision“… Uglavnom, glavna zabava sledećih pet minuta je bilo pogađanje šta će sledeće da pusti. Svi smo se složili da posle Baha tu mora da zagrokće neki Hammond, samo je bilo pitanje hoće li to biti išta suptilnije od Deep Purple

Bilo je.

I tu me je sustiglo sećanje.

Moja generacija je odrastala i muzički sazrevala u vreme kad nije bilo toliko važno biti brz, nego temeljit. Kompletno nasleđe sedamdesetih (pa štogod šezdesetih, poneki stigoše i unazad do pedesetih) predstavljalo je integralni korpus literature u procesu muzičkog odrastanja mnogih nas koji smo kao deca zavoleli rock’n’roll. Ploče smo slušali tako što bismo zahvatili sve od nekog izvođača što neko ima, pa preslušavali do besvesti. I u najmanjoj prodavnici ploča u svakom času je uvek bilo bar po šest albuma Beatlesa, pet od Stonesa, četiri od Floyda, tri od Zeppelina, dva od Purplea… U mom slučaju, razmenjivali smo preporuke direktno, razmenjujući ploče – ponekad i zauvek, kad je to bilo u obostranom interesu. Najslađe mi je bilo kad sam menjao tuđi vinil Desire od Dylana za album “Heroes” Davida Bowiea. Bila je to osveta vlasniku te ploče zato što mi je njegov rundavi vučjak, u igri po kišnom danu, pocepao nove novcate Sisley farmerice koje su koštale kao dva para Levi’s klasičnih.

No, ko zna zašto, a može biti zbog članka u Džuboksu, zeznem se i kupim ploču koju nisam mogao da slušam: onu žutu kompilaciju od Leonarda Cohena, divnog pesnika koga sam počeo najpre najzad da trpim, pa razumem, pa volim tek možda 20-25 godina kasnije. Novca za ploče nisam imao dovoljno i bio sam besan zbog “loše investicije”. Auh jeboteeee, kad krene da opisuje kako ga Suzan vodi do reke, pa dok siđu, pa dok odluče šta će da rade, pa neće da rade, pa ipak hoće (ipak nisu), meni dođe da se rasplačem od muke. Tih godina, vreme je za mene bilo previše dragoceno da bih slušao pesničke balade koje traju petnaest sati svaka (bar je to tako zvučalo); jedino što je smelo da traje predugo pri konzumiranju u mom tadašnjem životu bile su knjige.

Rekoh to Neši, drugaru od koga sam povremeno skidao trikove na gitari, onoliko koliko je bio strpljiv da mi ih pokazuje, a on reče “E, jesi lud. Cohen je genije. Evo, daj mi tu ploču, a ja ti dam neku drugu”. “Phui, ne znam”, rekoh, jer Neša je uvek bio neuredan prema pločama, a ja to nisam podnosio. Zahvatio je rukom na kredenac, gde su mu ploče ležale u obliku kamare, i skinuo neku ploču sa crvenim omotom. “Evo ti ovo. Taj album im je najbolji. Uzmi ili ostavi.” “Ama , daj!”, rekoh u nadi da ću se nekako otarasiti one ploče i one reke u kojoj je Suzan utopila i pesnika i producenta i sve muzičare i polovinu slušalaca. Kad sam video šta mi Neša nudi, oprostio sam ofucan omot i, slutio sam, vinil koji već krcka.

– * –

Tih godina, Uriah Heep je bio bend “koji svi vole”. Ama, voleo sam ih i ja – ali pojma nisam imao o njima kad je reč o referencama, albumima, vezama, svim stvarima koje sam već dobro znao o Bitlsima, Stonsima, Flojdima, Cepelinima i ostalim Parplima. Znao sam tri pesme od Uriah Heep, od kojih su dve balade koje traju taman toliko da opet ogladniš posle večere – i to je to. Ali bejah upamtio jednu pojedinost, i to važnu: obavezni zvuk Hammond orgulja. I to mi je bilo dovoljno.

Neposredno posle te razmene, album Sweet Freedom (1973) sam zavoleo za sva vremena (bez obzira na vinil koji je doista krckao), a posle je ostao moj omiljeni u opusu grupe. Pevanje Davida Byrona sam uvek smatrao boljim od glasa Paula Rodgersa i za mene je u raspravi o middle of the road rock muzici tog vremena raspravi tu bio kraj.  Nikad na vinilu nisam imao nijedan album ni od Free ni od Bad Company – i to je bilo to. Doduše, nisam mogao da ukapiram zašto je Byron digao sidro iz Uriah Heep, ali makar je nasleđe tog čoveka u bendu bilo dovoljno veliko, pa sam praštao.

I rekoh već, Hammond “krmača”: zvuk modela B3 je klasika, jedan od onih neponovljivih zvukova koji ne mogu da se kloniraju semplerima, jer sempleri su suviše savršeni i sterilnost se uvek primeti. Zato, kad je Jimmy Smith “otvorio sezonu”, velikani poput Bookera T Jonesa, Stevea Winwooda, Jona Lorda i Garyja Brookera razradili stvar, a mudri ljudi poput Roda Argenta, Ricka Wakemana, Tonyja Banksa i Kena Hensleya je zapečatili (sorry: Keith Emerson je van kategorija i nema smisla da ga pominjem), taj zvuk je ostao jedan od najvažnijih koje je popularna muzika ikad izrodila.

Hammond je bio glavni razlog što sam zavoleo i ovu pesmu. Godine su prošle dok nisam dao šansu samoj temi, pratećem epskom zapletu, Byronovom neverovatnom dramskom naboju (tada još nismo znali da će ta pesma biti njegova savršena posmrtna posveta) i kompletnom aranžmanu da najzad prođe do mene.

Nisam bio ni gladan ni žedan kad sam bio klinac, eto šta je. A nisam znao zašto je to, jer nisam slušao tekst.

Well there’s a hundred miles of desert lies
between his hide and mine
I don’t need no food and no water, Lord
’cause I’m running out of time
Fightin’, killin’, wine and women, gonna put me to my grave
Runnin’, hidin’, losin’, cryin’, nothing left to save
But my life

– * –

Ova priča nema kraj. A da bi postojao patetični element, pomenuću i to da me je tri decenije posle te razmene Neša zaustavio na ulici, može biti godinu dana pre nego što je umro, pitajući me da li mogu da mu pomognem da natera nekakvu MIDI karticu da proradi u njegovom zastarelom računaru. Otresao sam ga tako da to sebi neću nikad oprostiti. Bio je čudan čovek, ali meni na neki način veoma drag – ne zbog toga što je bio jedan od najboljih gitarista koje je Kikinda ikad imala (sviranje glavom je uvek bila odlika premalog broja muzičara), nego zato što me je onako suptilno uverio da bi trebalo da poslušam i zavolim najbolji album grupe “koju svi vole”.

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

2 komentara na Krađa. Sebe samog. Do groba.

  1. Lukas Cobbler kaže:

    Jako je super i zabavna pesma.

  2. Povratna veza: Sedamdesetih je bilo lako biti čarobnjak | Suština pasijansa™

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.