ajd’ živeli, deco

zove me stariji unuk, od sina. deda, kaže on, rekli nam u školi da pravimo dan stare srbije i da treba da donesemo stvari sa sela, a to najbolje da pitamo dede i babe. gde me nađe, dete moje, pa mi smo već četiri generacije na asfaltu (ona prva na kaldrmi, doduše). ne znam, deda, trebaju nam stvari da pokažemo kako se živelo u srbiji pre nekoliko vekova.

rastrčasmo se mi po kući. sva sreća te je njegova baba po majci igrala u folkloru svojevremeno, te napibirčismo neke frule… Nastavite sa čitanjem >>

Strah od letenja

Iz oblaka je pljuckala sitna kiša i padala na šoferšajbnu mog automobila, brisači nisu radili “u ritmu muzike za ples” već u ritmu kakav su Nemci, sa svojom poslovičnom pedantnošću, precizno odredili, a D. se smejala i zbijala šale. Njeni zubi su bili blistavo beli i imala je osmeh… isti onakav na koji sam “pao”, tako u jakom kontrastu sa prirodnom bojom njene kože. Uvek sam se, u potaji, pitao kako Amerikancima to uspeva: onoliki zubi, kristalno beli, k’o u reklamama za kalodont na našoj televiziji. Ima tu neke tajne, koja je nama, Balkancima, nedokučiva. 🙂

Zezala me je da sam ja njeno Belo Meso (White Meat), a ja sam pokušavao da ne mislim da sam jedno od Kentacky Fried Chicken koje će njeni veliki zubi, tek tako, pregristi “na brzaka”. By The Way. 🙂

Kiša se pojačavala, brisači na kolima su već uhvatili ritam, a ja sam buljio napolje, sve pokušavajući da opazim tablu na kojoj je pisalo Belgrade Airport…… Nastavite sa čitanjem >>