The Daily Show with Stephen Colbert iliti Među nama

demokratija, bukvalno, upravljanje naroda. Termin je izveden iz grčkog dēmokratiā, koji je iskovan od dēmos (“narod”) i kratos (“upravljati”) sredinom petog veka pne, da ukaže na političke sisteme koji su tada postojali u nekim gčkim gradovima-državama, posebno Atini. Encyclopedia Britannica, internet izdanje

Svake nedelje od ponedeljka do četvrtka – ako Ognjen ne vozi bicikl, ne ide u bioskop, nije na rođendanu, ne kupuje poklon za rođendan, ako nije u parkiću ili shvatilistevećpoentu – od 19:00 do 20:45 eto mene pred malim ekranom TV prijemnika (zaista nije veliki za današnje standarde, jer dobrastara&prokletadaje katodna cev ugrađena u Siemensa nikako da crkne, a pre smrtnoga časa gospoja ni u ludilu neće da promišlja TV 2.0), priključenog na dnevnu dozu hrane za mozak – dr Haus, The Daily Show with Jon Stewart, i The Colbert Report.

Dok Hausa gledam ljubomorno – ko ne bi želeo da bude takav ateistički intelektualni (anti)heroj, ako ne računamo 85% pravoslavnih i punu Arenu kaofora naprednjaka u Beograd doveženu besplatnim vozovima – dve potonje političke burleske posmatram informativno, u smislu istrage onoga što bi, po definiciji, demokratija trebalo da bude.

U Amerikama je trenutno na snazi huuuć faza dosegnuta posle umereno dramatičnih dana tokom kojih je vlada ostala bez novca, jer ga Kongres (pandan našem Parlamentu) nije odobrio, a sve zbog stupanja na snagu vladinog programa za obezbeđivanje zdravstvenog osiguranja, takozvanog Obamacarea. Većina u Kongresu pripada Republikanskoj partiji, jednoj od dve američke partije, konzervativnoj, desničarskoj stranci kojoj je kapitalistička sloboda tržišta alfa i omega delovanja. Republikanska doktrina smatra da je sloboda lične inicijative ključ uspeha društva, te da je posao države u regulatorskom smislu zapravo samo da ubira poreze (pomenimo ovde, mesečni iznos poreza koji se u Americi nakupi iznosi oko 300 milijardi dolara), koji predstavljaju naknadu državi za fer uslove tržišnog delovanja (i postojanje sudova i policije).

Ono što ovoj slici nedostaje jeste pitanje početnih uslova – naprosto nije isto ako na tržište izlazimo bez dinara u džepu ili smo peta generacija teksaških bušilaca nafte. Poravnavanje početnih uslova – koliko je to moguće, dakako – jeste posao socijalno odgovorne države, i to je cilj koji zagovara druga američka stranka, Demokratska partija. Put za sprovođenje ovog cilja je pojačano oporezovanje bogati(ji)h (naravno, ni blizu drastično kako se to od skora radi u Francuskoj), i… novi sistem zdravstvenog osiguranja (posprdno nazvan Obamacare, po prezimenu aktuelnog predsednika koji je u taj sistem uložio sve kredite svog drugog mandata, što će reći dao ono što nikome ne treba) , kroz koji bi baš svi stanovnici Amerike (notorno poznatoj po potpunoj zdravstvenoj katastrofi) mogli da se uopšte leče.

Nije mi cilj da ovde tumačim finese problema sa sprovođenjem Obamacarea, kojih ima i na koje ukazuju i žestoke pristalice opšteg zdravstvenog osiguranja. Suština je sledeća: zakon je prošao sve potrebne institucije, predsednik ga je potpisao, Vrhovni sud je dao mišljenje da takav zakon nije neustavan, i taman kada je trebalo da stupi na snagu, republikanci su odbili da odobre novac za funkcionisanje vlade. Razlozi? Obamacare će uništiti Ameriku. Obamacare je neustavan. Predsednik neće da pregovara. Posledica? Zaustavljanje rada vlade i njenih institucija (NASA, nacionalni parkovi, Federalna institucija za odobravanje lekova itd).

Razlozi republikanaca su očigledno sumanuti. Vrhovni sud je dao pozitivan mig, i to na korektan način, ne kao kod nas (brzopotezno proglašavanje pritvora tajkunu M.M. neustavnim, ili nezakonitim, ili štagod, akcenat je na brzopotezno). Zakon je prošao sve procedure i tu jednostavno više nema pregovaranja. Pa ipak, republikanska retorika ostaje. Čak vidimo i tragikomične pokušaje da se prekid finansiranja vlade predstavi kao vladin problem (recimo, republikanci su organizovali posetu vojnih veterana vašingtonskim memorijalnim centrima dok, naravno, ne rade). Kako je moguće da to svega toga dođe u razvijenoj demokratiji?

Američka demokratija se zasniva na postojanju dve strane, sastavljene od (pristojno) inteligentnih ljudi, koje se oko nečega slažu, i koji se oko nečega ne slažu. To nešto zajedničko se zove Ustav Sjedinjenih Američkih Država. Goreopisane razlike u idejama o načinu funkcionisanja države su poznate, jasne i nepomirljive, i zapravo jesu razlog za postojanje partija, za izbore, za političku konkurenciju, zbog koje svaka strana i postavlja inteligentne ljude u prvi plan. Slaba tačka ovog koncepta je podrazumevanje da se na obe strane nalaze inteligentni ljudi. Ali:

Šta ako ih nema? Šta ako se (bar) sa jedne strane nalaze zadrte budale? U tom slučaju imamo tek nedavno prevaziđenu situaciju, dramatična televizijska odbrojavanja vremena do prekida finansiranja vlade, i do trenutka kada Amerika neće moći da isplaćuje dugovanja (do čega, i to je poučno, nije došlo). Jer, Republikansku partiju je, malo po malo, tokom Obaminih godina u potpunosti preuzela ekstremna desničarska frakcija (nekakva Čajanka), koja je, kao svaka ekstremna organizacija, potpuno operisana od stvarnosti i kompletno svoje funkcionisanje bazira na knjigama (Ustav i Biblija, u ovom slučaju) i naravno skrivenim agendama koje se moraju između redova čitati.

Jon Stewart besno i direktno a Stephen Colbert opušteno i sarkastično o posledicama ovoga svake večeri govore, ali ne i više od toga. Ne vidi se ih njihovih priča šta je to dovelo do tolikog ekstremizovanja Republikanske partije. A meni se čini da je razlog upravo boja kože Baraka Obame.

To nama ovde (naravno, ne bez određene – u realnosti neutemeljene – zluradosti) izgleda iracionalno i suludo, i zaista je tako. No, Republikanska partija je partija belih, bogatih (i zvanično) heteroseksualnih hrišćana. Sve van toga (recimo obojeni, siromašni, gej muslimani), po republikancima ima svako demokratsko pravo da postoji i radi za male novce, sve dok ne diže glavu, ne traži prava ili nedajbroze o nečemu odlučuje. Kako se u prethodnih desetak godina spektar ljudskih prava u Amerikama dramatično širi – gej brakovi su zvanično dozvoljeni na federalnom nivou, u polovini država je legalizovano korišćenje marihuane u takozvane medicinske svrhe, a samo je pitanje vremena kada će se famozno lično naoružanje staviti pod jasnu kontrolu – tako se i republikanci sabijaju i ekstremizuju, pritisnuti suženjem manevarskog prostora.

Protok vremena uvek i svuda otupljuje oštre ivice, od oblutaka na plaži do stavova ove ili one uberbudale. Američki politički život se širi ili sužava uvek i samo u okviru sopstvenih granica, određenih nedodirljivošću slobode tržišta, koje su i učinile da Kongres konačno odvoji novce za vladu.

I to je dobra pouka koju bi naše trenutno protopolitičko ne-društvo (kakvim ga je definisao Srđa Popović, RIP. Sećajmo se Srđinog briljantnog uma) moglo da izvuče iz cele američke rašomonijade. Naše političke partije nemaju jasne koordinate. DS je izgubila izbore jer socijaldemokratska partija ne može i da šuruje sa tajkunima i da prođe ikako drugačije. SPS je u potpunosti liderska stranka koja bi se raspala da joj nije svedrživog Dačića, čiji se javni istupi kreću od radikalno levih (drugarica Jovanka) do radikalno desnih (moje je pravo da ne idem na to). SNS je u fazi nadvlačenja konopca sa sopstvenim liderom kojeg će, sva je prilika, preletački trenutak širenja stranke nadjačati.

Nepolitički život prati politička lutanja. Amoralno klanovanje u naučnom životu je dostiglo farsične, možda i nepovratne razmere (slučaj metalurgia.ro). Amoralna koketiranja sa kafansko-splavarskim stolovima, našim standardizovanim kulturnim etalonom, su dosegla red veličine zakonske obaveze. Amoralno guranje Draže Mihailovića i njegovih četnika u redove antifašističkih boraca, javna verzija dečjeg vica o stavljanju slona u frižider u tri poteza, šalje zahtev za opštim ulaganjem svih snaga… u negaciju.

A ceo problem je nedostatak zajedničkog. Svaki dan bez neupitnog cilja, bez javno izgovorenog i opšteprihvaćenog pravca kretanja države, gura novog naučnika u metalurgiu, novu pevačicu u kafanu, novog omladinca među četnike, nove nemušte vojne pozive u sandučiće, a sve stranke redom u vulgarni populizam i nove šake u zajedničkoj kasi.

Potrebna nam je Ustavotvorna skupština. Pa šta god da se dogovori, da poštujemo. Pa makar to dovelo Boru Đorđevića za ministra nauke i obrazovanja.

Ali kad pomislim ko bi sve, po sadašnjem stanju snaga, u takvu Skupštinu ušao (lični favorit: mladčetnik Kecmanović), creva mi se prevrću. Sve u svemu – dupe moje, gde si? Ah, da: pozadi.