Taj što je izmislio tu priču o biku koji plače na vratima klanice ima da zgrne silne pare kao kreator političkih predizbornih kampanja.
Međutim, na stranu plačipičkaste priče o bikovima i tretman volova u medijskom prostoru. Mene zanima jedna stvar i voleo bih prost odgovor: da li se pripadnici policije makar periodično upućuju na psihijatrijske preglede? Recimo, jednom u dve godine? Verujem da bi to bilo dovoljno, ali neki profesionalac će već znati bolje. U samo nekoliko dana, tri slučaja iz crne hronike (1, 2, 3), vinovnici su policajci.
U međuvremenu, Lazica je već opevan u lirskoj, epskoj i, pogotovo, klozetskoj poeziji srpskog naroda nakon što je obelodanio Plan Koji Nas Vodi U Bolje Sutra. Siroti Lazica, nije na velikim školama učio, a ovde mu niko nije skrenuo pažnju, da su takvi planovi već viđeni. Drugim rečima: ako smo i jebali čvorka, kao što jesmo, makar će to biti kopulacija kojoj ćemo pristupiti sa debelim iskustvom.
Ni prva ni poslednja.
Za to vreme, ko je primetio, a ko nije, istovremeno opet raste broj tabloidnih sadržaja na papiru i na ekranu, ali i na netu. Dok si rekao “oro” (najveća ptica još od početka Prvog svetskog rata 1934… ili beše 1389?), narod zadovoljan. Lakše mu da dremucka uz kojekakve monstruozne video konstrukcije nego da išta radi. Ionako se šuška da je jedni pouzdani državni posao onaj koji se prikazuje na RTV-u i na Cevki. A fabrike su otišle u majčinu. Ješćemo rezultate svog gledanja u ekran, ovaj ili onaj. Važno je kupiti novi mobilni i pojaviti se u novim gaćama u viđenom kafiću.
I tako dok svi ne popadamo u provaliju, gde nas već čekaju neke nove prilike.
Upamtite: kad bude zagustilo, kleknite na pragu, zaplačite i ne odustajte. Možda ćete biti poslati u budistički manastir ili neko slično mesto da dočekate kraj svojih dana, ali to je svakako mnogo bolji scenario od onog koji (bi)ste mogli da istrpite.
Sve je to posledica komplikovanja, kažem ja. Objasniću vam i zašto tako mislim.
– * –
Svakome je poznata činjenica “jedan i jedan su dva”, što bi matematički bilo
Ovoj jednostavnoj jednačini nedostaje malo stila. Dakle, pošto znamo da je
kao i da je
te da je
Dolazimo do sledećeg oblika polazne jednačine:
Kako je
a znamo da je
Dobijamo
Uzimajući u obzir da je 0! = 1, kao i činjenicu da je inverzna matrica transponovane matrice jednaka transponovanoj matrici inverzne matrice (uz pretpostavku jednodimenzionalnog prostora), dobijamo sledeće pojednostavljenje (u vektorskom obliku):
Tako polazna jednačina dobija svoj konačni oblik:
Eto. Zar ova jednačina nema pravi stručni oblik, a ne kao ona polazna, prostačka.
NAPOMENA: Ova prezentacija je napravljena za pravnike (eventualno i za ekonomiste), čisto da znaju da i mi inženjeri, ako hoćemo, možemo stvar da iskomplikujemo do bola.
Citat nedelje dolazi od čoveka kojeg povezuju samo sa naučnom fantastikom iako je on tim žanrom prestao da se bavi 1990. godine, kada je to bavljenje zaključio objavljivanjem Enciklopedije naučne fantastike.
Sasvim sažeto rečeno, na početku trećeg milenijuma nema više potrebe da čitamo naučnu fantastiku. Osvrnite se oko sebe i lako ćete uočiti da živimo u njoj.
Zoran Živković
(ONAJ Zoran Živković,
a ne… onaj Zoran Živković)
Boli. Neprijatna istina uvek boli.
Predlog za čitanje ovog popodneva: Nikolas Kar – Slika i prilika knjige, odlomak iz knjige “Plitko – kako internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo” (Heliks)
Fizičke knjige možda i jesu na putu u zaborav, ali taj put će gotovo sigurno biti dug i zavojit. Nastavak postojanja kodeksa, uvezane knjige, iako možda donese radost bibliofilima, ne menja činjenicu da su knjige i čitanje knjiga, barem onako kako smo ih definisali u prošlosti, na svom kulturnom zalasku. Kao društvo posvećujemo sve manje vremena štampanim rečima, a čak i kad ih čitamo, činimo to u užurbanoj senci interneta. „Već danas“, napisao je književni kritičar Džordž Stajner 1997, „tišina, umetnost koncentracije i pamćenja, luksuzi vremena od kojih je zavisilo ‘visoko čitanje’, uglavnom su nestali“. Ali „te erozije“, nastavlja on, „gotovo su beznačajne kad se uporede s vrlim novim svetom elektronskog“. Pre pedeset godina bilo je još moguće tvrditi da se i dalje nalazimo u dobu štampanja. Danas nije.
Volim da se o meni piše,
pa makar i dobro.Salvador Dali
Na vest o tome da se kultna knjižara “Plato” u Beogradu zatvara posle 25 godina, prisetih se jednog nedavnog razgovora.
Bio je to susret sa čovekom koji duže od 20 godina živi u Kanadi. Ovde nema više nikog osim dalje rodbine, pa mu je to tek drugi put da dolazi u rodni kraj, želja da ga mine. Pričamo o svemu i svačemu, a kako vreme prolazi, lagano gubim nit zajedničkih tema. Pričajući o školama i školstvu, pomenuh kako mlada generacija ne čita.
– Zašto, – upita on iznenađeno – zar nema knjiga?
– Ima knjiga. – velim rezignirano.
– Pa… Kako onda? Valjda se čita! – čudi se on i dalje.
– Niko ne čita – rekoh, na granici suza, jer sam postao jedan od takvih.
– Nemoguće.
– Moguće, veruj mi. Ko čita? Gde se čita?
– Knjige se čitaju gde god ih ima. – reče čovek koji je u životu došao do toga da je napustio urbanu zonu Toronta i živi u gradiću iz bajke na pola sata vožnje od grada. A meni se nešto preseče u grlu i ostadoh bez replike.
Knjige se čitaju gde god ih ima, reče.
Ovo je savršeno mesto za sočnu psovku.
Brakorazvodna parnica. Sudija pita ženu:
– Zašto želite da se razvedete od muža?
– Zato što nije dobar u seksu.
Ženski glas iz sale:
– Svima je dobar, samo njoj ne valja.
Muški glas iz sale:
– Ma njoj ni jedan ne valja.
Još jedna, veoma ozbiljna preporuka za čitanje ovog popodneva: U Evropi – Putovanje kroz dvadeseti vek, prikaz knjige Herta Maka u izdanju Heliksa, uz isečak iz priče o Berlinu.
Pada u oči još jedna reportaža Jozefa Rota o Berlinu: poseta starom radniku koji je upravo bio pušten na slobodu iz zatvora u kome je proveo 51 godinu. Preskočio je pola veka: celu poslednju četvrtinu devetnaestog veka i celu prvu četvrtinu dvadesetog veka. Taj čovek devetnaestog veka kročio je lepo u uličnu gužvu u potrazi za poslom. Jedva da je nešto znao o Prvom svetskom ratu, nikada nije sedeo u podzemnoj železnici, U-Bahnu, nikada nije video auto a kamoli avion, a sad se odjednom na njega sručio sav taj moderni Berlin. Nije ga bilo pola veka a izgleda kao da je odsustvovao tri veka.
A ja sam sad tu, tri četvrtine veka kasnije, i osećam se gotovo isto tako čudno kao taj stari zatvorenik koji više ništa nije prepoznavao od svog starog grada. Jer 1999. godine možeš dugo i uzaludno da tragaš za onim Berlinom iz dvadesetih godina, tražeći one stare kafane, restorane, radnje, robne kuće, pansione i sobice na mansardi, onaj ludi grad Brehta, Lote Lenije, Eriha Kestnera, Rota i drugih.
Želim da pročitam ovu knjigu.
Odlučio Mujo da promeni tapete u stanu, i seti se da je Haso, koji živi u stanu iznad njegovog, menjao tapete prošle godine… Stan je isti po obliku i veličini, pa ode da ga pita za savet…
– Je li, bolan, Haso, ti si prošle godine mijenjao tapete?
– Jesam, Mujo, jarane!
– Pa koliko si rolni kupio? – pita Mujo.
– Dvadeset – kaže mu Haso.
Ode Mujo u prodavnicu, kupi dvadeset rolni tapeta. Počne lepiti, izlepi celi stan i ostane mu osam rolni. Poludi od besa, skupe tapete, pa ode opet kod Hase i navali s vrata:
– Ti mi, Haso, reče da si kupio dvadeset rolni tapeta!
– Jesam, Mujo.
– Ali meni je ostalo osam rolni!
– Pa i meni.
Čovek koji je znao šta hoće:
Pazi, ja ti se ne razumijem u arhitekturu,
ali kad budem sebi gradio kuću
ja ću je napraviti kako ja hoću.
Napravit ću je u obliku govna
i imat će dimnjak na vrhu,
ali to sada nema veze.
Ceo razgovor sa ludakom: na Yugopapiru.
I tako, obrati pažnju na upozorenja na putu…
Sećate li se ovog?
Bilo je i onih koji su otkrili otvor na vrhu olovke. Ali, takvima se ovde ne bavimo: oduvek je bilo perverznjaka.
Jeste, dobro ste primetili. U ovom utovaru sam se bavio knjigom. Jako mnogo razmišljam o knjigama, pogotovo onim koje čekaju da ih pročitam. Razmišljam o ovom ludom vremenu kad imam hiljadu izgovora što ne čitam dovoljno i nijedno rešenje kako to da popravim. Razmišljam kako sam gurnut u mašinu koja iz mene isisa svu snagu, pa za čitanje nemam snage. Razmišljam i pitam se gde se dede onaj klipan koji je čitao stalno, može se reći i mnogo, a usput stizao toliko da danas, posle mnogo godina, ni sam sebi ne veruje da je to zaista i uspevao. Ostade snaga za dremanje i nemanje.
Reč “polica” je nekad asocirala na štek knjiga braće Strugacki pored garniture Hainskog ciklusa Ursule Le Guin, odmah pored kompleta Dučićevih dela sa jedne, a garniture Edgara Alana Poa i Džordža Orvela sa druge strane; a sve to ispred ovako širokog, rinfuz kupovanog lagera edicije “Reč i misao”. “Kora” od Vaska Pope čuči pored Nolitovog kapitalnog izdanja Bertolda Brehta. Kafka pored Kamija. Tomas Man pored Danila Harmsa. A to je tek jedna polica pročitanih. Još pet takvih, sve u dva reda, jer drugačije nije bilo mesta. Oj živote, skote.
A danas, reč “polica” je obično povezana sa odgovarajućim pregracima u frižideru. Levo jogurt i sir, desno masline i salate. Gore meso, dole jaja i povrće. U vratima sok od paradajza, mleko, vino za dinstanje. Oj živote, skote.
Prijatan ručak vam želim.