Uz prevod Ajnštajnovih radova

Ne želim da samo uzmem pare i pobegnem. Ne želim, iako bi tako bilo najpametnije.
Negde oko ovogodišnjeg Sajma knjiga svetlost dana je dočekala knjiga Teorija relativnosti, zbirka naučnih, naučno-popularnih i esejističkih radova Alberta Ajnštajna. Knjigu je objavila Akademska knjiga iz Novog Sada, u ediciji Physis. Prevod sa nemačkog i engleskog obavili su pok. dr Božidar Aničin, dr Vukota Babović, Ljiljana Matić… i ja. Prikazati kompilaciju nije lako, pa taj posao ostavljam za kasnije. Ovom prilikom pričam o mojim prevodilačkim utiscima.

U neobičnoj sam poziciji: prvi put u životu sam prevodio, a prevodio sam misli najbriljantnijeg fizičara ikada rođenog. Voleo bih da ono što želim da kažem o prevođenju ima opšte značenje, a opet znam da je moje iskustvo i preusko i previsoko da bi apriori moglo da pomogne, recimo, prevodiocima trenutno-popularne ženske erotske literature. No, svejedno: nelopovska škola za prevodioce ne postoji, jer ne može da postoji. Stoga je svako iskustvo dragoceno, koliko god posebno bilo. A moje je bilo baš posebno.

Pre nego što se bacimo na moja zapažanja, želim da se zahvalim ekipi Pasijansa na pomoći koju mi je pružila tokom prevođenja. Služili su verno i bez roptanja i kao stručna teorijsko-praktična pomoć i kao rame za plakanje. Posebno, želim da zahvalim Komšiji jer njegovi uporni i lucidni komentari, koliko god ponekad bili naporni, zaista pomažu da se čovek trgne i pripazi šta govori i piše. Hvala, narode! Smile

Šta sve ne činimo zbog ljubavi

Crni, bakelitni telefon, od onih kakvi se više ne prave, ćutao je. Gledam ja u njega, nem gleda on u mene, kao da smo stranci. Osećao sam kako mi se nervoza pojačava, trzao sam se na svaki šum, pokušavao da prekratim to mučno iščekivanje na milion načina…

U takvim situacijama ništa ne pomaže, a najvažnije je da ne proradi crvić sumnje. Onaj što zna neprimetno da se uvuče u tebe, pa kad krene da rovari iznutra razbije te u paramparčad za kratko vreme. Pa, ti se posle sastavi, ako možeš. In love

Bakelitko se, napokon, oglasio. Skočio sam kao oparen, srce mi je lupalo kao ludo i bubnjalo mi je u ušima, a noge su me izdavale dok sam dizao slušalicu. B. je cvrkutala sa druge strane žice… Call me

Blade Runner u akvarelu!

Ima već tri dana otkad sam otkrio ovo čudo, ali i dalje ne znam šta da mislim o tome. Da li čovek oseća kompulsivni nagon za radom ili je genije, ja ovog časa ne mogu da kažem.

Evo o čemu je reč.

Da, dobro vidite: polučasovna verzija filma Blade Runner (1982), jednog od najznačajnijih u žanru naučne fantastike, rekonstruisana posredstvom 12.597 minijaturnih akvarela složenih u niz koji čini animirani zapis.

Presudite sami.… Nastavite sa čitanjem >>

Elem: ne čini online (…) ono što ne činiš uživo (…)

Gde sam ono stao? Ah, da: svako je kovač svoje sreće. Nije ti kriv niko drugi, jer prilika ti je data još kad si bio mali. Ako si se na putu za WC usrao, nije to bilo zato što je WC daleko, nego zato što nisi krenuo na vreme.
Temu smo načeli pogledom na onaj kvazi-eksperiment od pre dan-dva. I tada smo uspostavili dva pitanja o iskušenjima privatnosti u virtuelnom prostoru:
Postoji li mera? Znate li tu meru?
Pitanja nisu samo retorička, jer se odnose na posledice dostignutog saznanja o sebi na društvenim mrežama (u prvom redu, na fejZbuku kao najmalignijem od svih). Jer, možda ste primetili: kada saznaju mnogo o vama, neki ljudi se ponašaju kao da poznaju vas. A tada vam nema spasa, jer će vas čak spopadati na ulici, kao što se nekima već desilo.

Ako se primenjena tehnologija smatra željenim artefaktom civilizacijskog napretka, kako to da smo njenim prihvatanjem dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?Dobro de, neki od nas su i dalje imuni na društvene mreže. Ali, društveni okvir se menja u retrogradnom smeru online ophođenja (i ophodnje? hm…) i zato društvene mreže postaju nužnost u slučaju da želite da ostanete u kontaktu sa nekim ljudima.

Koja je to mera izlaganja sopstvene privatnosti, tog poslednjeg krhkog bastiona čovečnosti u modernom svetu potrošakčih iluzija? Jesmo li se doista odrekli privatnosti zarad udobnosti koju nam tehnologije donose? A kao posledica, rađa se još jedno suvislo pitanje: kako to da smo prihvatanjem tehnološkog napretka dozvolili sebi da postanemo baš toliko glupi?… Nastavite sa čitanjem >>