Imam folder u računaru u koji pakujem sve neke opskurnosti koje mi se dopadaju pa, šatro, tešim sebe da ću napisati nešto o njima kada mi vreme dozvoli da to malo više istražim. Malo sutra! Vremena je sve manje, a lista je sve veća, pa se sve teže snalazim u njoj.
A i Valex je načeo temu Down Under, “where women glow and men plunder”, pa kud’ svi, tu i mali Mujica.
Dakle, vreme je za pospremanje foldera…
Vesele osamdesete su tek počinjale, a moje društvance je imalo lepu naviku – kada zatvore našu omiljenu kafanu, preselimo se kod nekoga. Noć je, kao i danas, bila duga. Ali je njeno trošenje bilo drugačije.
Noći provedene kod Baneta su bile prva liga. Imao je jedan od prvih video rekordera u gradu, veliku novotariju tog vremena. I rođaka pilota, koji mu je redovno dobacivao kasete donete ko zna sa kog kraja sveta. Tako smo otkrili “Ramba“, onda je sa kasete išla današnja pesma, pa “Sjećaš li se Dolly Bell“…
Ta video kaseta nam je bila omiljena, vrteli bismo je kada god smo mogli. A to znači skoro svaki dan. Bane je živeo u stanu sam, a naše tadašnje devojke su odlazile na počinak rano.
O grupi Goanna nisam znao ništa. A o pesmi “Solid Rock” još manje, ni najmanji trag nije postojao. Slutio sam da je možda u pitanju australijski bend: goane su veliki gušteri koji žive tamo, pominju se u pričama Aboridžina, a tokom cele pesme čuje se karakteristični zvuk didgerdooa.
Godine su prolazile, a ova pesma je živela samo u mojoj glavi, niko za nju nije znao. Tek sam pre nekoliko godina saznao da je snimljena za album Spirit of Place (1982), da se dobro kotirala na top listama, da je diđerdu kao intrument po prvi put upotrebljen u rok muzici, da je Goanna bila socijalno vrlo angažovana grupa i da današnja pesma govori o aboridžinskim pravima na svoju zemlju, koja je “oteta” od strane belih doseljenika.
– O –
– Ćale, šta pišeš?
– Solid Rock, dođi da vidiš klip…
– Ne treba, imam ga odavno u play listi. Kradem od tebe. 🙂