Svojevremeno sam, za potrebe analize izvanrednog slučaja Nikole Tesle, pisao o nauci i naučnom metodu. Tada je priča došla do trenutka kada se nova naučna ideja obrazlaže naučnoj zajednici.
Sledeći, i nimalo naivan, element razvoja nauke jeste popularizacija ideje prihvaćene od strane naučnika, jer upravo je to način kroz koji nauka prodire u društvo. Popularizacija nauke, spomenuću to istine radi, jeste u određenoj meri motivisana potrebom za finansiranjem – opšte oduševljenje pomračenjem Sunca sigurno povećava šansu da koji dinar dopre do opservatorije. No, postoji i šira slika. Povećanje znanja svakog pojedinca, od navijača do akademika, o pojavama koje nas okružuju, nebitno iz koje naučne oblasti, oslobađa pojedinca i omogućava više slobode pri odlučivanju. Kako znanje pojedinca raste, tako moć usmeravačkih elemenata društva (mediji, religije, političari, interesne grupe –NVO, Zabranjeni ili SANU) opada. Na žalost, važi i obrnuto: što je pojedinac veća neznalica, lakše ga je obrlatiti, obraćanje njegovim emocijama daje dramatično više efekta.
Nota bene. Ovde ne govorim o školskom obrazovanju. Nesumnjivo, ono je veoma bitno, ali je činjenica da školsko obrazovanje uvek i svuda ima jednu neotklonjivu manu: obavezu težinskog rangiranja. Škola nema samo vaspitno-edukativni karakter, već je možda i važniji deo njenog posla davanje mišljenja o suštinskom kvalitetu svakog pojedinca (dakle ne samo njegovog znanja, već upravo čoveka) kroz opisnu formu ocena (odličan, vrlo dobar, dobar, dovoljan, nedovoljan). Upravo taj deo školskog obrazovanja kod nas ne postoji, što je, uz tragikomičnu implementaciju (samog po sebi sumnjivog) Bolonjskog obrazovnog procesa, potpuno uništilo svrhu školovanja u Srbiji.
Mi živimo u društvu u kojem je pojedinac temeljno izmanipulisan nepostojanjem jasnog kulturnog, moralnog, etičkog modela. Ne mislim da je to iko činio zbog držanja pojedin(a)ca u pokornosti, jer je za takvo što potreban dubok plan kojim se ovde niko ne može podičiti. Ne, razlozi za ovdašnju manipulaciju naučnim istinama upravo su, kao i obično, dosadno finansijski. Bara je mala, novaca nema za sve dovoljno, pa se zainteresovani krokodili udružuju u zločinačkom poduhvatu društvene krađe bezočno se ne obazirući na posledice. Zato je širina manipulacije pojedincem upravo beskonačna. U prirodnim naukama je u prethodnih dvadeset godina pušteno u etar toliko poluistina i direktnih laži da je filtracija zaostalog đubreta postala možda i nemoguća – primeri Tesle, Mileve Marić, bosanskih piramida i sličnih srpskih Tibeta bole, ali je pomračenje Sunca 1999. najveće pomračenje pameti koji smo u polju prirodnih nauka do sada doživeli. Ekonomija je potpuno u rukama plaćenih analitičara (standardno mesto i vreme za naplatu: B92, nedelja uveče). No, mesto našeg najvećeg naučnog rasula, mesto sistematskog propagiranja laži, ipak je istorija.
Raspad socijalističkog društvenog modela bio je pre svega moguć kroz raspad pripadajućih mu kulturnih, moralnih i etičkih obrazaca. A upravo ti obrasci su se naslanjali na sliku 
koju je nudila socijalistička istorija. U toj slici je počasno mesto imala borba za slobodu, borba protiv zavojevača, okupatora, siledžija i njihovih lokalnih pomagača – poturica, kolaboracionista. Zato smo kao deca voleli hajduke i uskoke, Prleta i Thog, vazda izbrijanog Batu Živojinovića – a mrzeli Turke, Nemce, Stevu Žigona, bradate četnike. Zato je ispred Skupštine grada Kragujevca uvek vijorilo crveno barjače, Svetozar Marković je bio cool, a Radoja Domanovića se moglo kupiti u knjižari.
I zbog svega ovoga je u procesu razgradnje socijalističkog, i paralelne kompozicije kapitalističkog, društva ključno bilo demontirati takozvani mit o borbi za slobodu. Za te potrebe je Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu potpuno obesmišljeno, pa uništeno, i na kraju pretvoreno u fabriku za proizvodnju laži.
Ako je istorija nauka – a jeste, onda je neupitno da je njen zadatak upravo da određuje istorijske istine. Nažalost, istorija nije obavezno opšta nauka, već upravo dobrim delom lokalna, nacionalna. Šta briga istoričara sa Oksforda ko je bio Pera Todorović? Zato nacionalna istorija (o)lako podpada pod uticaj (ide)oloških napada. To jeste razumljivo, ali ne i kada se suočimo sa direktnom kolaboracijom. Takve stvari su izdaja zemlje, bez obzira na ideologiju. A kako drugačije nego kao izdaju protumačiti izjavu “đenerala” Mihailovića od 28. februara 1943. godine, u Gornjem Lipovu:
Sve dok Italijani budu naš jedini pravi izvor pomoći i opšte podrške, saveznici neće uopšte moći uticati na mene da izmenim svoj stav prema njima. Moji neprijatelji su partizani, ustaše, muslimani i Hrvati. Kada se s njima budem obračunao, onda ću krenuti protiv Italijana i Nemaca.
To je izjava zapovednika Jugoslovenske vojske u otadžbini. Pa ipak, naša aktuelna istorija preko ovoga prelazi lakim kasom, partizanski antifašistički pokret satanizuje, a kolaboracionističke pokrete jedan po jedan podiže na pijedestal komunističke žrtve.
Nota bene. Popularizacija kolaboracionista zaista i nije bio preterano težak posao, jer njihovu izdajničku ulogu u Drugom svetskom ratu socijalistička istorija i nije preterano isticala – recimo da moje znanje o krvavom 21. oktobru 1941. (a osnovna škola mi se zvala 21. oktobar, a srednja je bila kragujevačka – tada jedina – Gimnazija, iz koje je izvedeno i streljano 300 đaka) počinje i završava se bolesnom nacističkom pedanterijom, a ne uključuje nikakve kolaboracionističke elemente, kojih je bilo u značajnoj meri.
Antifašizam je ostavljen ad acta, iako su upravo u prethodnih trinaest godina u Evropi (kojoj sve vreme, sa tačke gledišta države, na rečima neupitno težimo) proslave pobede 
nad fašizmom/nacizmom (očišćene od mržnje prema Nemcima) postale političarske žurke prvog reda. Naše državne delegacije su ili izostajale sa takvih prvorazrednih evropskih okupljanja (bolja varijanta), ili su nas predstavljali nevažni državni činovnici (gora opcija). Dan pobede u Drugom svetskom ratu i Dan ustanka protiv fašizma su izbrisani sa liste praznika. Četnici su dobili penzije (!). Kvinsliška vlada Milana Nedića je postala opravdana, čak postoji pozorišna predstava o tom promašaju od čoveka. Kolaboracionistkinja Žanka Stokić je postala sveta velikomučenica srpske kulture kojoj su se poklonile čak i one glumice za koje bi čovek pomislio da to ne moraju da čine – Mirjana Karanović, recimo. Primera ima koliko vam duša ište, od megalomansko državnih do tajkunskih seoskih otkupljivanja duše.
Nota bene. Teško je, ponekad, razumeti meandriranu logiku iskrivljavanja mišljenja. Nedavno je SANU, Odeljenje društvenih nauka, publikovalo Zbornik radova sa naučnog skupa „Društveno-politička i naučna misao i delatnost Sime Markovića“ . Na strani 239. trebalo je da bude štampana rečenica: „Igra sudbine je htela da je autor knjige (Sima Marković) stradao od staljinističke torture, a izdavač knjige (Geca Kon) od fašističke bestijalnosti; naše je da trajno spasimo proizvod stvaralaštva obojice “. Ali rečenica nije štampana. Neko je autorski tekst, napisan i potpisan, prepričao. Ko je zorni cenzor na početku 21. veka? Koji su njegovi delikatni motivi?
Ovaj način revizije istorije je povremeno, za potrebe državnih poseta ruskih zvaničnika, utišavan (sećamo se navrat-nanos davanja imena ulicama po značajnim ruskim generalima i neodoljivih diplomatskih trljanja antifašizma o kvinsliške nosine), ali nikada 
prekidan. No, jednom pokrenuta sistematska i državna akcija rehabilitacije zapovednika Jugoslovenske vojske u otadžbini pukovnika, pa generala, Dragoljuba Draže Mihailovića nikada nije zaustavljena. Imali smo u tom smeru svašta, ali je vrhunac ipak državno prekopavanje Ade Ciganlije, i slavodobitno nalaženje kostiju… životinjskog porekla. Ne bez zluradosti, reklo bi se: životinju tražili, životinju dobili.
Nota bene. Iluzorno je pričati jer se nema kome, ali neka ostane zapisano: neće biti nađen Dražin grob jer je takav bio dogovor pobednika Drugog svetskog rata, a to je, dragi moji primaoci četničkih penzija, uključivalo partizane. Neće biti nađen Dražin grob jer neće biti nađen ni Kvislingov grob. Nema groba tim ljudima, niti da tu neko donese cvet, niti da se tu neko popiša. Nema.
Ceo proces rehabilitacije kolaboracionista, a posebno „đenerala“ Mihailovića paradoksalno upravo razotkriva meru koju su partizani imali u odnosima sa izdajnicima roda svoga. Setimo se reči četničkog komandanta Petra Baćovića, napisanih u izveštaju Draži Mihailoviću 17. marta 1943. godine (usred užasne fašističke ofanzive na Neretvi):
Ovog momenta vratilo se 10 Crnogoraca nikšićke brigade koji su bih zarobljeni kod boljševika. Oni pričaju: zarobljenih je 90 u noćnom napadu… Od svih zarobljenika pušteno je 10 starih. Ostale su zadržali. Zarobljenike su vodili pred Peka Dapčevića koji ih je korio. Ubili nisu nikoga.
Sećamo se, zar ne? Zapravo, ne. Prvi put vidimo te reči jer je upravo borba za slobodu, ta alfa i omega socijalističkog društva (Tuđe nećemo – svoje ne damo!), do nas, običnih pojedinaca, stigla u istorijski tačnom obliku: krivi su okupatori. Da, krivi su i kolaboracionisti – ali nećemo previše o tome. Značajan deo kvinsliških nepočinstava je iz istorije uklonjen, i nama je predata u ruke jedna konačna slika koja omogućava da se društvo ne bavi upiranjem prstom i brojanjem partizana i četnika i ljotićevaca i nedićevaca i ustaša i domobrana i balija i dosta više. Tu smo, gde smo, kaže socijalistička istorija, što je bilo, bilo je. Hajde da radimo dalje. To je bila i jasna poruka i jedina moguća istorijska istina. Kasnija inflacija komunista i tužakanja zbog krštavanja dece i slavljenja slava je pitanje osebujnosti karaktera (čemu, konačno, i upravo sada prisustvujemo kroz zamašni preletački pokret novo-SNS-ovaca), nikako i nikada ideološka doktrina.
Nota bene. U gradu (Beranama) u kome je život proveo moj deda, Miloš Miko Babović, bio je stacioniran značajan garnizon italijanske vojske. I premda bi kasnije svojoj snaji (a mojoj majci) on ponekad prošaputao Eh, kada bi se znalo koja je sve od ovijeh gospođa bila posle rata ošišana…, tačna imena nikada nije rekao. Nikada. Iako je u njega, kao komunistu, pucano iz puške sa jednog metra razdaljine, na vratima porodične kuće, on je ipak posle rata rekao svojoj ženi u kojoj se pećini kriju četnici, i poslao je da javi njihovim ženama. Moj deda sada leži grob do groba sa svojim atentatorom. Čijim je potomcima teže da prođu pored čijeg groba, ja dileme nemam. Ali to nikada nije problem, jer je, bar za mene, čojstvo lakše od nečovještva.
Ipak, sve navedeno je dovelo do toga da postaje važno da ponovo gubimo vreme i otkrivamo dokaze za izdajništvo četničkog pokreta Draže Mihailovića i ostalih kolaboracionista. Popularizacija nauke to ne voli, i time se ne bavi: jadan je taj popularizator nauke koji izvodi Njutnov zakon gravitacije. Umesto tog zaludnog posla, radi se upravo ono što su partizani učinili četnicima: pokazuju se efektne posledice, peglaju se neravnine, stvar se umekšava i čini jednostavnom.
Nama je, na žalost, iznova potrebno dokazivati Dražinu krivicu – iako je to, iznenađujuće korektno, obavio partizanski sud još onomad. Tog posla se dohvatio Damjan Pavlica i obavio ga za peticu iz istorije sa razumevanjem. Njegov napor je objavljen u formi feljtona na antifašističkom portalu e-novine. Ja sam ceo tekst od početka skupljao, i sada ga ovde objavljujem kao e-knjigu (ubacio sam sadržaj i indeks imena, podelio tekst na godine, dakle dodao samo kozmetiku). Ovih osamdeset strana A4 formata predstavlja zbir citata (kakav je onaj gornji Baćevićev), datiran u prostoru i vremenu, poglavito četničke i nacističke dokumentacije, povezan jednostavnim istorijskim tokom događaja. Nećete tu naći reference. Ovo je gola istina o Draži Mihailoviću, koju nema potrebe zatrpavati putevima za njenom proverom. Ova sjajna forma otkriva u punoj meri apsolutnu količinu izdajstva Dragoljuba Mihailovića, razokriva težinu laži koju su na naše društvo svalili državni istoričari-falsifikatori iz klase pobednika Kviskoteke i iz gustih redova raznoraznih Antića, i ukazuje kako se popularizacija nauke može okrenuti protiv svakoga od nas.
Za kraj ovog teksta, evo muzike Damjana od Resnika. A pre toga, mala napomena: svi Wikipedia linkovi u tekstu vode do odlične, srpskohrvatske verzije online enciklopedije, čiji je jedan od administratora upravo Damjan Pavlica.
Hvala Damjanu Pavlici na celokupnom, multimedijalnom trudu. Nemoj stati! 🙂
Sjajno! Dobro je da jos ima zdravorazumskog i istorijskim faktima potkrepljenog pisanja o istorijskim dogadjajima. Hvala Damjanu Pavlici. Hvala Milosu Babovicu.