Utovar nedeljom, 17. novembar

Na mojoj opštini su izbori za manje od mesec dana.

Nedeljom volim da sabajle (po merilu nekog ko je na pragu srednjih godina, ne po penzionerskom časovniku) potegnem u bakaluk. Prvo pijaca, koja mi je samo par frtalja od habitata, gde se prvo kod Dragana snabdem sremskim sirom, a onda kod neke leskovačke ekipe prebiram šta ću turiti u njega: svež bosiljak, vlašac ili sremuš, šta već imaju na raspolaganju tog dana. Onda do pekare, odakle me put natrag navodi pored lokalnog Maxija. Zgodno mesto, navraća svet, a pritom ima plato ispred taman za postavku pultova i punktova raznih stranaka i udruženja koji bi da me prosvetle šta mogu učiniti za moju dušu i telo (biračko). Ne usporavam korak, već na njihove ljubazne provokacije odgovaram preko ramena:

– Da li ste čuli za “Dveri”?
– Na žalost, jesam.

ili

– Da li znate za opasnosti genetski modifikovane hrane?
– Da li vi znate za opasnost od onih koji pričaju o opasnosti genetski modifikovane hrane?

Ulazim u stan, raspoređujem štogod po frižideru, štogod po kuhinjskom pultu, seckam svež vlašac i ređam u posudu jedan red sremca, jedan vlašca… Utom mi neko zvoni na vratima. Otvaram ih onom jednom rukom što nije umazana i zatičem nasmejanu bakicu u pratnji nasmejanog mladića u odelcetu s kravatom vezanom u slabaški čvor (Jehovini svedoci nikada nisu savladali veštinu vezivanja “vindzora”, ni čitavu deceniju otkako je nošenje kravata ispalo iz mode):

– Da li ste znali da postoji i život posle smrti?
– Naravno da znam, upravo čitam Gejmenovu “Nikadođiju”.

Ostavite me bre više na miru, ljudi…

Kad već pominjem lokalne supermarkete, evo mog foto ulova iz “Vera” koji se nalazi tristotinak metara dalje:

Znam da je paradajz dobar za probavu, ali ne moraju tu činjenicu baš toliko da ističu.

Da zavirimo u malo u moj esnaf: Microsoft je počeo da isporučuje korisnicima novu verziju Windowsa:

Minut po disketi, i eto vama novog operativnog sistema za nešto manje od 3 dana. U međuvremenu, dok čekate, verovatno će vas mnogi pitati da li vam je nešto od poslovanja u “oblaku”. Ta moda je toliko uzela maha, da znam mnoge firme koje su shvatile da je ta tehnologija primenjena čim im se nešto ne nalazi direktno na desktopu (omiljeno mesto za čuvanje dokumentacije u Srbalja), te s ponosom kažu da im je poslovanje u oblaku čim potrpaju dokumenta na “file server” koji je zapravo računar sekretarice koji se nikada ne gasi (“high availability”). U to ime, iz protesta idem da još jedared poslušam “Cloudbusting”.

Dve odlične pričice iz komšiluka, iz pera Ante Tomića: Mavis Staples – njezina bi muzika i Richarda Dawkinsa uvjerila da Bog postoji i Hrvatska je na polovici vijeka SFRJ, a nema ni desetinu njezinih dostignuća.

Ponuda jednog novopazarskog frizera:

Tipujem da bih se ja podveo pod jedanaesticu, ali šta ako sam promašio pa mi ostavi loknice preko očiju?

Po društvenim mrežama kruži priča o navodnom istinitom događaju sa testa iz hemije na Tehnološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Forenzičarska ekipa Suštine pasijansa je utvrdila da je reč o prevodu jednog engleskog teksta, ali pošto je majstorski urađen (neko iz struke, očigledno), prenećemo ga:

Pitanje na ispitu je glasilo: “Da li je pakao egzoterman (predaje toplotu) ili endoterman (absorbuje toplotu)?”

Većina studenata je napisala svoje pretpostavke na osnovu Bojlovog zakona (gasovi se hlade kad se šire i zagrevaju kad se skupljaju) ili neku drugu varijantu…

Jedan od studenata je napisao sledeće:

Prvo moramo da znamo zapreminu u koju duše ulaze u pakao i izlaze iz njega. Smatram da odmah možemo da pretpostavimo da duša koja jednom uđe u pakao iz njega više ne izlazi. Znači, broj duša se povećava. Da bismo dobili ideju o tome koliko je u paklu duša, osvrnimo se na različite vere koje danas postoje na svetu. Većina tih vera tvrdi, da onaj ko nije pripadnik baš te određene veroispovesti ide u pakao. Dakle, zaključak je da će sve duše završiti u paklu. Ako tome dodamo odnos nataliteta i mortaliteta, možemo da očekujemo da broj duša eksponencijalno raste. Dakle, obratimo pažnju na odnos promene zapremine pakla, jer prema Bojlovom zakonu za zadržavanje istog pritiska i toplote zapremina mora da raste proporcionalno sa brojem pristiglih duša. To nam pruža dve mogućnosti:

1) Ako se zapremina pakla povećava manje od potrebnog prosečnog broja duša koje stignu u pakao, toplota i pritisak pakla će toliko da porastu da će pakao eksplodirati.

2) Ako se pakao širi brže od proseka koji mu je potreban da primi sve duše, toplota i pritisak će toliko da opadnu da će se pakao smrznuti.

Koja od ove dve mogućnosti je ispravna?

Ako uzmemo u obzir izjavu koju je kategorički iznela Milica sa četvrte godine, a koja glasi:

“Pre će se pakao smrznuti nego što ću ja sa tobom da spavam.”

Ali s obzirom na to da je sa mnom spavala juče, mora biti da je ispravna teorija broj dva.

– Dakle, pakao je sigurno egzoterman i smrznuo se.

Zaključak ovog izlaganja je, da ako je pakao smrznut, ne prima više duše i preostalo je samo nebo, što je dokaz postojanja Boga, a to objašnjava i zašto je Milica sinoć vikala “Ah, moj Bože!”

Koliko puta vam je mama, iz najbolje namere, napravila glupost? Moja sopstvena, dok sam još živeo kod roditelja, nebrojeno puta – žena je jednostavno shvatila da ne vredi da mi popuje, tako da je sama uzimala stvar u svoje ruke i ispravljala ono za šta je smatrala da su moje mladalačke greške, što me je jednom umalo koštalo posla. To sam efikasno rešio dislokacijom u ranim dvadesetima, ali nikada ne znam šta će me sačekati iza ćoška. Uzmite primer junoše sa Floride, koji je lepo obio kuću i zaboravio mobilni na kuhinjskom pultu. Kada je policija došla na uviđaj telefon je zazvonio, a na ekranu se pojavila identifikacija “Mom”. Službenik se lepo raspitao kod gospođe ko joj je sin i ubrzo su mu ušli u trag.

Rešio sam konačno da, posle toliko godina, aktiviram ploče koje sam i zvanično iz kutija poređao po polici. U online grupici gde diskutujemo o muzici pokrenuo sam pitanje za koji model gramofona da se opredelim i, logično, izbor se u takvom društvu svodi na jednog od dvojice velikih “T”: Thorens ili Technics. Ubrzo, učesnici diskusije su se podelili i na dve druge struje: analogaši i digitalci, odnosno oni koji smatraju da ploče daju puniji zvuk od digitalnih medija i da je sam ritual njihovog puštanja nešto posebno, naspram onih kojima smeta pucketanje ploča i slave pojavu CD-ova i ostalih digitalnih derivata. Šta vi mislite?

U to ime, podsećanje na jedan moj tekst na jednom drugom blogu, pre čitavih 7 godina: P2P killed the radio star.

Pošto, dok se diskusija u grupi ne završi, nemam na čemu da slušam ploče, puštam “Radio Paradise” i krećem da sebi i detetu spremam neki lagani nedeljni ručak. Tipujem da ćemo danas imati ribu na meniju, kako već stoje stvari s raspoloženjem mlade dame. Štagod da će biti kod vas na trpezi, ne sumnjam da ćete uživati. Prijatno