Идеја за бацање

Много хтео, много започео, па ништа. Боље да не гледате кад сам се први пут огласио на тему идеја у СФу. И све смишљам нешто крупно, кад је већ Зоран Живковић престао да објављује антологије и сажете приказе, ево саћу ја одмах. У наставку те приче се већ више пута спомињу тетка и лек.

Испада да је Грбина теорија исправна – тражиш једно, нађеш нешто десето. Овог пута је тражено бар имало неке везе са нађеним – прочитао сам књигу (“Плава запамћена Земља” или “Плави се сетио Земље” – дипломци школе лошег превода вероватно схватају двоумицу), није ме се дојмила баш нешто, па сам пожелео да видим колико се критичари слажу са мном (прилично, не из истих разлога). И онда негде у буџаку наиђе реклама за филм по “Ендеровој игри”. Хм…

хм, сећам се овог омота, дакле читао са папира... из библиотеке.Џемпер је ту почео да се пара. За Карда сам запамтио да је написао једну реткост, у књизи “Сећање на земљу”, први део “Саге о повратку кући”. Тамо је он врло уверљиво, како он само то уме*, саздао град Базилику (Василику?) који је под влашћу жена, и мушкарци у њему немају својине. Могу око града… и то делује стамено, разрађено, вековима углачано и доведено до трајне равнотеже у ходу. Делује живо, као некаква овећа медитеранска варош.  И таман кад мислиш да ће сад да дође до неког окршаја, да мушкарци миц по миц изборе нека права и да се заврши неком равноправношћу, Кард измишља некаквог мачо ратника, који диже војску и до краја (друге?) књиге растури све то, што испадне да чак није ни било битно, јер Карда то ни не занима, он прати једну породицу која се запутила тамо некуд.

Што је штета, деловало је занимљиво тако како га је сазидао. Правио га, изгледа, од шибица – само да би после гледао како гори.

Потражим по мрежи да ли је иста ствар било коме запала за око. Требало би саставити неки нов Марфијев закон о томе како “нећете наћи ништа друго о посланику који је прднуо у скупштини”. Јер, тек кад је Кард добио да пише нове наставке Супермена, онда су се тек сетили колико је он политички задрт, какав је антигеј активиста, и колико видим есеј о Базилици ће изгледа остати ненаписан, на ту тему више ништа не може да се нађе. Ни ово што сад читате није то – читао сам ту серију пре скоро десет година, и ред би било да макар тај почетак прочитам поново, па тек тад да окрпим паликућу.

С друге стране, лавина чланака о Кардовом политичком деловању ме повукла… и нашао сам свашта. Сад како је изашао и филм по Ендеровој игри, све је то опет испливало и размножило се, што све скупа читам већ друго вече. Најбољи комад досад: “Орсон је одувек кењао” и чланак на који се тај позива, дугачка али јебитачна анализа  од које не верујем да има лека. Остало што има на ту тему је углавном потоње прежвакавање или препис. То прочитати натенане, кад тад, са све коментарима, пре него што се дохвати било шта из Кардове тастатуре.

И тако, дођосмо дотле да идеје заиста остављају траг, ал’ не оне идеје на које сам ја мислио, нити онакав траг какав сам очекивао. Идеја о женском граду са мушким предграђима, која ми се допала и чији сам даљи развој тражио у остатку серије, је испала обична папирна марамица. Писац је имао неке друге ствари на уму – да целу књигу постави као врло маштовиту и померену инсценацију приче из своје библије (мормонске, како ли се већ зове), чак се и већина ликова зове слично оном тамо. Током година се пресКард по свемиру, ови после по Земљи...елио из Јуте у Северну Каролину, и (видеће у коментарима на чланак, ко буде стрпљив) забраздио у конзервативизам и витлање топовима до те мере да чак и његови тврде да је претерао, бар у новинским чланцима које пише.

Онда, на крају, ништа. ОСК је човек са вишком идеја. Линију између пригрљених и оних за бацање је поставио тако, да ни у ком свемиру нећемо бити у истој полуравни. Занимљива друштвена уређења ћу потражити другде.

—–
* редослед речи је намеран

 

7 komentara na temu “Идеја за бацање”

  1. Pročitao članak i analizu. Komentare i samu knjigu nisam. Imamo, koliko shvatam, slučaj opravdavanja čoveka koji nasilje ne počinje ali nasiljem završava, do te mere da izvršava moralno čisti genocid. Neka vrsta Slobodana Miloševića. Drugim rečima, zaintrigiran sam.

    1. Кард пише у секвенцама, које се понекад подударају са поглављима. У свакој секвенци се одабрани лик (а уме да шара по колективу, не увек исти) бива стављен у ситуацију у којој мора да донесе одлуку, која ће пре и после тога бити коментарисана са моралне стране. То је отприлике све.

      Код Ендера, то стављање у ситуацију је потпуна намештаљка од почетка до краја – не само што се њему намешта, што га гурају у безизлазне ситуације, него сам писац то тако намешта да читаоцу изгледа тако да овај стварно није могао другачије него баш тако. Што рече неко тамо у расправи “што није разбио њокалицу свом инструктору па би морали да нађу другог… а онда кад размислим, Ендер је тај други, и Кард је ето баш њега изабрао да прати”.

      То је изашло негде ’85, и то су читали углавном тинејџери. Колико је њих после пичило џојстиком по нашим леђима 14 година касније?

      1. Razjasni mi ako možeš/znaš: postoji novela “Enderova igra”, objavljena u nekom od “Monolita”, da li beše prvi ili drugi, mrsko mi sad da odem da pogledam. A postoji i roman istog naslova, gde se priča širi u nedogled. Da li je roman toliko jebitačno snažan kao što je novela, ama da li je uopšte reč o nekoj razlici, nemam pojma jer nisam bio u prilici da proverim/uporedim.

        1. Поштено речено, не сећам се. Много је давно било, неке тамо позне осамдесете, и чак нисам ни сигуран да сам новелу и видео. Роман је свакако писан да би утабао пут осталим књигама из серије (бар једна је била скоро спремна), вероватно је ту било некаквог калемљења, а изгледа довољно вешт да то изведе и да кад читаш не приметиш.

          1. Čitao sam samo novelu, a iz dugogodišnjeg čitalačkog iskustva SF-a dobro znam da su pisci skloni da se zagube u trenutku kada počnu previše da fantaziraju. Beskrajni nastavci samo su kvarili prvobitni utisak o njihovoj ideji vodilji koja je, često, bila genijalna. To se većini dešavalo, valjda su bili pod pritiskom izdavača i nepristojnih ponuda u vidu gomile $. Ista priča je i sa knjigama Dena Bauna i, ma koliko vešt bio, ne može priču da razvlači u nedogled.
            Sa druge strane, Frederik Pohl je maestralno zaokružio sagu o Hičijima, ne izgubivši ni na trenutak koncetraciju i visprenost.
            Ima još pozitivnih primera, al’ da ne razvlačim priču, ovo je samo komentar na komentar. 🙂

Komentari su onemogućeni.