Косе још имам, доста ми је

…и оволико. Наносило се, поштено се офуцало, нема лажи  нема преваре. А и плоча је још увек у добром стању. С тим што више не марим да знам напамет не само текст, него ни шта пише на омоту. Јер, ипак лажу.

А лажу по више питања. Редом.

Плочу сам набавио у лето 1970… након неколико синглица, цео албум! Могао сам урадити стотинак фотки за те паре. Представа се већ играла у тетка Мирином позоришту већ другу-трећу сезону, и постала феномен. Остаће записано да је играна 250 пута, раме у раме са потоњим легендама о Зорану Радмиловићу. Набавио сам оригинал! Истина, пише да је отиснута у некаквом месту званом Дум Дум у Индији, ал’ све је иначе стварно оригинал.

Осим што није.

Рекламирало се као “љубавни рок мјузикл” (у ствари “музички”, јер је придев, ал’ никад не кажу шта музички). Дакле, оперета. И то на Бродвеју, у срцу комерцијалног позоришта на амерички начин. Док сам ја све нешто мислио да ћу на омоту наћи нешто корена оном што је допирало из Атељеа, данас кад погледам, то је иста врста рекламног текста која иде на књиге, плоче, филмове и осталу сличну робу.

Погледајмо музику. Каже рок, али… не само да ту нема ниједне праве рокерске песме (све је то оперета на електричним гитарама, што јесте било новина али је остало оперета), него ваља погледати који су све бендови постали славни изводећи репертоар из представе. Све сама поп братија, ревијални џезери, џез балети и сви остали који су мислили да се очешу о рокенрол а да им не уђе.

Онда је дошао Милош Форман и извукао ствар ближе оном што јесте и што је требало да буде, бар по намери твораца. Преместио је Косу са Широког сокака (ака Бродвеј, види слику, са које су уклоњени сви копирајтовани садржаји) неколико ћошкова даље, у Централ парк, и пустио певаче да до краја оду у оперету. И послао Бергера да остави кости у Вијетнаму, и пустио ону рибу да се људски расплаче, и провукао племе кроз ћорку. И прекрио, накнадно, јућуб одломцима из филма до те мере да од првобитне поставе не може да се нађе ништа. Ово што сам нашао је, опет, пригодно, јер је из бродвејске комерцијале премештено у телевизијску – племе изгледа подједнако изгубљено у студију као што су и прави рокери били, а Хари Белафонте као саговорник је веома пригодан и као симбол.

уклонио сам сав копирајтован материјал са слике да не бих добио по

Лаж, да сва та прича има неке везе са некаквом слободом, бољим људским односима, бољим људима и уопште неким животом бољим од пређашњег, се разоткрила много касније, баш на време. Ваљала је док нам је требала: успешно сам превидео све што ми је сметало, и годинама се држао (и донекле се још држим) начела која сам успоставио у свом тадашњем читању. Шта је њима остало од тих начела? Од бољих људских односа – политичко кориговање језика, од слободе љубави – индустрија порнографије, од ослобађања ума – тржиште дрога, од опште слободе – утеривање демократије и полицијска држава.

Њима тамо на Бродвеју је то била представа на којој могу да се згрну паре и лансирају каријере; нама овде је то било нешто много веће. А и те каријере су се код нас некако боље показале: из београдске Косе су изашли Душан Прелевић, Бранко Коцкица, Драган Николић, Мира Пеић, Југослав Влаховић (а како видим овде, и Миша Јанкетић, Сека Сабљић, Мики Манојловић, Нада Блам, мада су они већ особље из саме куће); из бродвејске Марша Хант, којој се брзо замео траг.

Београдску представу никад нисам видео, логистика. Видео сам ’76 у Задру неку путујућу дружину, није доста лоше. Видео сам 2001. неку студентску представу у Вирџинији, такође. Нисам се потрудио да погледам браниоце мостова у представи из 1999, ни ново оригинално (!) бродвејско издање, ни ово треће београдско из 2010. Прошао воз.

Управо због (против!) свих тих трговаца, шоубица и јатака им, сам годинама чувао, и очувао, ову плочу, чак су ми другари дотурили и књигу. Како рече један Рус, “вама тамо није ни требало дати тај рокенрол, ви то не умете да цените; нама је то значило много, борили смо се за њега и заслужили смо га”. Косе ми је остало таман довољно да се примети да се нисам давно шишао, бар на преосталим површинама. Није битно, више користим унутрашњу страну главе.

Плоча лежи негде у орману, нетакнута већ 30 година.

4 komentara na temu “Косе још имам, доста ми је”

  1. “Atelje 212”, kao dobra kuća, vodi računa o svojoj prošlosti, pa se na njihovom sajtu nalazi i arhiva sa detaljima svih izvedenih predstava, u kojoj piše:

    KOSA (Hair)

    PS: Džems Rado (James Rado), Džerom Ragni (Gerome Ragni), PR: Jovan Ćirilov, AD: Bora Ćosić, RD: Zoran Ratković, Mira Trailović, RDA: Slobodan Jocić, Vlastimir Milosavljević, SC: Vladislav Lalicki, SCA: Todor Lalicki, KS: Vladislav Lalicki, KM: Golt Makdermont (Galt Macdermont), MS: Saša Radojčić, KR: Boris Radak, Džuli Arenal (Julie Arenal), FKE: Divna Jovanović
    Premijera: 19.5.1969. Velika scena

    Igraju: Mihajlo Janketić, Branislav Milićević (Klod), Dragan Nikolić, Branislav Milićević, Mihajlo Kostić (Berger), Miodrag Andrić, Branislav Milićević, Predrag Manojlović (Vuf), Mirjana Peić Armenulić, Mija Adamović, Nada Simić (Šejla), Jelisaveta Sablić, Mija Adamović, Slobodanka Žugić, Nada Blam (Dženi), Branimir Zogović (Had), Muhamed Abdusamad, Alfred Rafael, Nada Blam, Sofija Božanić, Slavica Bratić, Zlata Brkić, Slobodan Delić, Đorđe Dinić, Emina Hadžifezović, Džerald Kazaperović, Gordana Marić, Ljiljana Mićović, Snežana Patčev, Branimir Petković, Dobrivoje Petrović, Dušan Prelević, Petar Rajković, Ratomir Ristić, Nada Simić, Aulalija Todorović, Tomislav Tomović, Mihajlo Vasiljević, Jugoslav Vlahović, Margareta Vučićević, Sanja Ćamilović, Sanja Karaman, Slobodan Jocić, Venecija Levi, Natalija Petković, Mira Žegarac, Osman Kujata, Nenad Radojković, Milena Kostić, Milutin Anđelković, Pikaso Rafael, Ljubica Jovanović, Biljana Kovačević, Gordana Milutinović, Marta Pulgher, Jelica Vučinić, Diake Mathurin, Mamadu Sangare, Aleksandar Dajzinger, Aleksandar Gajović, Slobodan Kuzmanović, Milan Oljača, Benžamin Pambe, Ljubinka Ilić, Borivoje Pavićević, Dragoljub Popović, Vera Stamenković, Danica Cvišić, Branka Bakić, Rada Labović, Vlada Madžarević (Pleme), Jelenko Milaković, Tomislav Milaković, Dragutin Perović, Saša Radojčić, Dejan Vučković, Rade Smiljanić, Lazar Tošić, Dragutin Hušman, Milivoje Radosavljević, Franja Jenč, Predrag Ivanović, Veljko Šajatović, Ivan Švager (muzičari)

    Ako me varljivo sećanje služi, premijera “Isusa Hrista superstara”, izvedena neku godinu docnije na istoj sceni, zavredela je direktan TV prenos.

    1. “Исус” је премијерно изведен ваљда јуна 1973, што сам покушао да снимим на траку тадашњом техником (клупски магнетофон тракаш и то цеваш), међутим снимио сам много више брума из телевизора него саме музике, цврц.

      Представа је колико најесен скинута са репертоара јер се бунио неки друг Субнор.

  2. “Hair”, kao i “Tommy”, su bili i ostali “kameni-međaši”, adolescentskog iskoraka u nepoznata “mentalna zaletišta”, i “poletne piste” ka nečem novom. Muzički perfektno uobličeni, osigurali su sebi trajnost u kontinuumu.

  3. У ствари сам тек сад погледао снимак од почетка (не баш до краја), кад сам писао нисам имао живаца за више од пет секунди Белафонтеа.

    Ово што се да видети у представи је пре свега представа. Више се обазире на обавезе према позоришту, према улици у којој је кућа (једносмерној, узгред буди речено, иде само на југ) него на оно што прича. Кореографија, сценска кретња, па фотогеничност сцене, па тек онда некаква глума, драматургија, текст. Као што у Старом Дреку главни драмски чинилац у појединој секунди радње није развој заплета, напетост међу ликовима или надахнуће писаца, него колико још има секунди до следећег блока реклама, тако је и овде све подређено том општем имиџу који је од представе направио култ и огромне паре.

    Међутим, оно расположење и онај став о који се представа гребе и које препаковано продаје нису успели да се упакују до краја. Избија, пробија, прелива и помало дотиче до данас. Срећем их још понекад, понегде.

Komentari su onemogueni.