Što bi ono rekao lik Mije Aleksića u filmu “Svi bokseri idu u raj”: “Sipaj još jednu. Da se izjednačim.” Kafanskoj filozofiji uvek treba verovati.
Pravo da vam kažem, nije mi prijatno kad moram da se provlačim kroz planove. No, ima jedna začkoljica: kada sam birao fotku 3-169, hteo sam da stavim jednu fotku sa još jačim kontrastom i još banalnijom temom, ali sam u poslednji čas odlučio da to bude onaj snimak ulice. Sad ispravljam stvar – evo te fotografije.
Prava bi stvar bila da sam izmislio neku “dubokoumnu” priču sa mnogo reči i nimalo značenja kojom bih fascinirao publiku. Dva su razloga što to nisam učinio. Najpre, ovo mesto i dalje pohode uglavnom oni koji umeju da čitaju između redova, a navikli su da stvari nazivaju pravim imenom, pa zato nema smisla dangubiti. A i da mi je bilo do dangube, nisam imao vremena, jer me nešto snašao talas posla – srećom, ne opet toliki da upadnem u Dan mrmota.
Dakle, opet poslednja namera. Opet banalna fotka; doduše, u ovom eksperimentu sam činio namerne greške, poput ekspozicije od 1,3 sekunde iz ruke u ovoj sceni, ali učinite mi toliko da zamislite kako sam zaista pogrešio, pa se sad vadim kroz pustu umetnost tvrdeći da sam baš tako hteo.
Nema više šta da se kaže na ovu temu. Rekoh juče da me je malčice žacnulo to što u ovakvom izražavanju zbilja ima nekog potencijala… No, fotka ipak mora da ispuni neke osnovne kanone (i jedan Canon 
) da bi u sebi nosila neku istinsku ideju koja je čini tvorevinom vrednom pažnje.
A to ne može da se postigne laganjem.