Čitam danas novi Uncut magazin i skoro sve mi je potaman. Puno “mojih” muzičara u njemu, zanimljivih tema i intervjua – odavno nije bio tako dobar broj. Nevolja je što ga čitam sa ekrana. Zašto mi je tehnologija uskratila uskratila opojni miris štamparske boje i prljave prste posle prvog listanja?
Na ovo se nikada neću navići. Jeste zgodno da im platiš pretplatu iz fotelje, da očas svučeš sa neta novi broj, da se ne mlatiš sa nepouzdanim poštarima koji znaju da ti novine pocepaju pri guranju u sanduče iako je očigledno da su barem tri puta većeg formata od njega ili da strepiš da ga neki od komšija ne pokupi pre tebe. Ali nije zgodno da ih zavrljače u kontejner jer, ko bi se od njih baktao sa time šta ja slušam i čitam. I to na engleskom.
E, zato više neće moja krava da crkava! 
Urednici Uncuta su baš smislili lepu zvrčku: jedna od velikih tema o kojoj se piše je “Pedeset najboljih autorskih albuma rock’n’rolla”. I oči mi se odmah zalepiše za naslov, pa odustadoh od daljeg prelistavanja. U stvari, to je bio njihov prst u moje oči, k’o da su znali o čemu sam razmišljao poslednjih nedelja, a nisam pisao. 
Ma šta ja mislio o ovakvim tekstovima, jer su uvek uvek rastegljivi kriterijumi po kojima se prave, odmah su me pogodili u živac sa prvim albumom o kome pišu, Tim Hardin 1 (1966). Ko ti je, sada, taj Tim Hardin, pitate se? Crveni koralji su za njega znali još ’68, dok su pevušili: “Drvosječa da sam ja, a ti da si dama…”, a ima tu još nekoliko velikih pesama koje je on napisao i koje su još uvek žive. Ukratko: nepopravljivi romantik, prefinjeni tekstopisac, talentovan kompozitor koji je u 30 minuta svog debi albuma spakovao nekoliko antologijskih pesama, pomalo blesav jer je mislio da je najbolji pevač na svetu… Zaslužio je poseban tekst. 
Pesma “How Can We Hang On to a Dream” zatvara album Tima Hardina. Ja sam je prvi put čuo na albumu Elegy (1971) grupe The Nice, gde se nalazi na početku. Nisam imao pojma kako zvuči u originalu, dovoljan mi je bio ovaj koncertni snimak koji, kada god da sam ga slušao, uvek me je raspamećivao, jer na njemu sve štrika kao podmazano. Naročito raspomamljeni Keith Emerson, koji se nonšalantno šeta kroz pregršt muzičkih žanrova sa neverovatnom lakoćom i imaginacijom. Shvatio sam koliko je pomerao granice muzike u to vreme. A i kasnije. 
Omot za The Elegy uradio je čuveni dizajnerski studio Hipgnosis i jedan je od najlepših koje su moje oči videle.
Ako niste razabrali o čemu Lee Jackson mrmlja na početku i kraju pesme, evo teksta:
What can I say, she’s walking away
From what we’ve seen
What can I do, still loving you
It’s all a dream
How can we hang on to a dream
How can it ever be the way it seems
I onda, kako se zakačiti za san? Valjda nam je svima jasno: nikako! Žene su velika tajna… 