Krađe koje to nisu, kaskadno

Sledi priča koju je napisao Art Bačvold. Sadržaj ove priče sam beskrupulozno ukrao sa jednog bloga, gde se priča našla nakon što ju je neko, kako sam veli, besramno iskopirao sa drugog bloga. A na tom drugom (pardon: prvom!) blogu otkrivamo da je priča prepisana iz knjige, dakle opet na određeni način maznuta.

E sad, kad pročitate priču, razumećete zašto su sve te krađe sasvim u redu. Štaviše, trebalo bi nam više ovakvih krađa, pogotovo bi bilo poželjno da budu na uštrb onih drugih.

Kad već ne može drugačije.

– * –

Ljubav i taksista

Jednog dana u Njujorku vozio sam se s prijateljem taksijem. Kada smo izašli iz taksija, moj prijatelj se obratio vozaču i rekao mu: “Hvala na vožnji. Savršeno vozite.” Taksista je na trenutak zapanjeno ćutao, a onda je rekao: ” Da li vi to hoćete da pokažete da ste duhoviti?” “Ne, dragi čoveče, ne šalim se na vaš račun. Divim vam se kako možete da ostanete smireni u ovako velikoj saobraćajnoj gužvi.” “Dobro,” reče vozač i nastavi put.

“Šta je u pitanju?” – upitao sam.

“Pokušavam da vratim ljubav u Njujork” – objasnio je. “Verujem da to jedino može da spase ovaj grad.”

“Kako jedan čovek može da spase Njujork?”

“Nije u pitanju jedan čovek. Verujem da sam tom taksisti ulepšao dan. Pretpostavimo da on ima dvadeset vožnji. Biće ljubazan sa tih dvadeset mušterija zato što je neko bio ljubazan sa njim. Te mušterije će opet biti ljubazne sa svojim zaposlenima, prodavcima ili konobarima, pa čak i sa svojim porodicama. Na kraju će se ta srdačnost proširiti na najmanje hiljadu ljudi. Pretpostavljam da sada shvataš da to nije loša ideja.”

“Ali od taksiste sad zavisi da li će on na ostale preneti srdačnost koju si ti prema njemu pokazao.”

“Zato se ne oslanjam samo na njega”  – reako je moj prijatelj. “Svestan sam da taj sistem nije najsigurniji, pa ću danas isto tako da se ponašam prema još barem desetoro ljudi. Ako od tih deset uspem da usrećim troje, na kraju mogu indirektno da utičem na raspoloženje još tri hiljade ljudi.”

“Teoretski posmatrano, zvuči dobro” – priznao sam – “ali nisam siguran da je to i praktično izvodljivo.”

“Ništa se ne gubi i ako nije. Ništa me ne košta da tom čoveku kažem da dobro obavlja svoj posao. Nije dobio ni manju ni veću napojnicu. Pa šta ako te onaj kome govoriš ne čuje? Sutra ću sresti nekog drugog taksistu koga mogu da pokušam da usrećim.”

“Ti si čudak na neki način” – rekao sam.

“To samo pokazuje da si posato veliki cinik. Ja sam ovo proučavao.  Izgleda da, pored novca, našim poštanskim službenicima nedostaje i to što im niko ne kaže da oni dobro obavljaju posao.”

“Ali oni ne rade kako treba.”

“Ne rade zato što osećaju da nikoga nije briga da li oni dobro rade. Zašto im neko ne bi uputio neku lepu reč?”

Upravo smo prolazili pored građevine i naišli na petoricu radnika koji su sedeli i ručali. Moj prijatelj se zaustavio. “Obavili ste ogroman posao, ljudi. Vaš posao je težak i opasan.”

Radnici su sumnjičavo posmatrali mog prijatelja. “Kada ćete završiti tu zgradu?”

“U junu” – odbrusio je jedan od njih. “To je stvarno neverovatno. Mora biti da ste veoma ponosni!”

Nastavili smo put. “Nisam video nikoga kao što si ti još od Čoveka iz La Manče” – rekoh mu.

“Kada ti ljudi razmisle o onome što sam rekao biće zadovoljniji. Grad će na neki način imati koristi od njihove sreće.”

“Ali ne možeš to da radiš potpuno sam!” – pobunio sam se. “Ti si samo jedna jedinka.”

“Najvažnije od svega jeste da se ne obeshrabriš. Postići da ljudi u ovom gradu ponovo postanu ljubazni nije nimalo lak zadatak, ali ako bih mogao da uključim i druge ljude u tu kampanju…”

“Upravo si namignuo ženi koja nije ništa naročito” – rekao sam.

“Znam da nije,” – odgovorio je, “ali, ako je učiteljica, njen razred imaće danas fantastičan dan.”