Kao i obično, sve krene potpuno bezazleno. Grba pukne dobar muzički link u sitan sat, ja se nadovežem na poruku i puknem prvu asocijaciju koja mi padne na pamet, komisijski utvrdimo da mu to nikada nisam puštao ili pominjao, a završimo tako da već par dana obojica vrtimo ovaj bend. 
I da vidiš čuda, prija. 
Dok razvaljuju u pozadini, prisetim se sina od pre neku godinu, u vreme kada su mi rasli rogovi od muzike koju je slušao. 
Klinci k’o klinci, drndaju neki heavy metal dok se meni diže kosa na glavi. Kako je bilo komšijama i šta su mislili, nikada nisam saznao. Nisu mi se žalili, al’ slutim da su psovali – više nego dok su, zajedno sa mnom, slušali opere. 
Kontam u glavi: mora da je na majku, ja ovo nikada nisam slušao. 
Doduše, nije ni ona, jes’ da deca više liče na mene, al’ nikada se ne zna. 
Jednoga dana, imao je 14-15, dođe sin do mene i pita:
– Ćale, imaš li muziku koja se zove FUNK?
U trenutku mi se lice ozarilo. Izvadio sam gomilu diskova i dao mu ih na preslušavanje. Više nikada nije slušao heavy metal. 
– * –
Grupa Undisputed Truth je sasvim slučajno zalutala među moje ploče. O petom albumu grupe Cosmic Truth (1975) novine su pisale kao o modernom projektu znamenitog producenta i kompozitora Normana Whitfielda, koji je osnovao sopstvenu diskografsku kompaniju i emigrirao iz Motowna želeći da radi nešto novo. Meni je bila dovoljna preporuka to što je bio Tata gigantima soul muzike koju sam obožavao: The Temptations, Marvin Gaye, Smokey Robinson, Gladys Knight & The Pips… A o mnogo pesama koje svi znamo pogledajete sami na hiperlinku. Novine su ubrzo takvu muziku nazvale kovanicom psychedelic soul; meni je to bio čist funk, no to nije ni važno. U to vreme zvučalo je dobro, bilo je obogaćeno sa dosta primitivne elektronike i bolje producirano, a nije bilo trvijalno. Promućuran korak u tom trenutku, koji je stvari odveo na sasvim drugu stranu. Od Undisputed Truth, preko Parliament / Funkadelic i svih ostalih projekata Georgea Clintona, Kool and the Gang, Earth, Wind & Fire i sličnih, jedan putić se napajao na ljutim izvorima funka, a drugi je išao ka potpunoj komercijalizaciji muzike za igru, nama poznatijoj po eufemizmu – disco. 
A kada je disco u pitanju, tu ni vanzemaljci ne pomažu. Šećerna vodica je uvek bila to što jeste: šećerna vodica. I tu nema leka. 
– * –
Sada sa sinom idem zajedno na koncerte i slušamo sličnu muziku. U mobilnom drži Johnnyja Casha i još svašta što je potpuno neprimereno za njegove godine & društvo sa kojim se viđa. 
Kruška je, napokon, pala ispod kruške! 