Utovar nedeljom, 1. decembar

Evo snega. Jeb’o njega! (Bora Đorđević, pesnik)
I dok se okreneš, on okopni. Zaista, pa ovde ni vremenska neprilika
ne može da opstane…

Decembar, suncetižreno! Pa kad pre? Definitivno sam omatorio, jer vreme mi protiče brže, što je (kažu neurofiziolozi) posledica starenja neurona, koji ferceraju sporije nego pre, pa nam se ne čini da smo sporiji nego pre, iako jesmo.

Bez obzira na to, stvari se doista dešavaju brzo. Eto, brže-bolje smo zapalili baraku da se ne bi u nju slučajno neki nesrećnik sklonio od zime. Da je neki naš, pa još ajde-de, a ovako… Uostalom, koga briga za to što se kometa raspala u perihelu kad _urir dobro zna kakvu ujdurmu su napravili roditelji umrle devojčice (a prvi su znali i da se kometa nije raspala). Ali, pošto to nije više toliko pikantno, daj da vidimo hoće li onaj čuveni fudbaler prihvatiti da preuzme kormilo fudbalskog saveza… Nije važno koliko nešto košta dok god ima da se kupi, poručuje nam država pretećim tonom, znajući da pamtimo 1993. godinu, te nam ga na kvarnjaka zavuče povećanjem akciza na dizel za 4 dinara i PDV-a na računare i opremu sa vašljivih 8% na evropskih 20%.

A ima toga još! Evropa, bato! Nema da nema!

Dok čekamo ishod psihotesta još jednog žandarma koji je napravio cirkus dok je valjao gudru (iako su i prethodni psihotestovi bili neuspešni), Veliki Cenzor piše pamflete u Devalviranom Dnevnom Listu i umesto da makar pokuša da se pospe pepelom, on radije istražuje dubinu gliba po kojem može da se kreće i saopštava svoju intelektualnu nadarenost onima koji će to rado protumačiti baš tako, a ne kao nakaznost. A dok se razočarana umetnica oprašta od Srbije dokumentarnim filmom i novom, toliko popularnom formom književne ispovesti (jebote, tek joj je 29), svet je razočaran jer sve to o seksualnom opredeljenju ipak nije toliko zanimljivo…

…Zapravo, ništa tu više nije zanimljivo, pa čak nit o da ima još (i još. i još…) a jedini tragovi koji bi trebalo da preteknu – stid, tuga i kajanje (o nagonu za katarzom drugi ćemo put) – potpuno su izostali. Mi više nemamo kud nego putem unazad, jer jedino je tamo bolje. Stilska figura koju je izgovorio Ubijeni da moramo da trčimo kako bismo ostali u mestu sad je samo floskula bez ikakvog značenja, jer mi smo društvo koje se ponosi retrogradnim procesima oličenim u klerikalnom cokotanju jezikom u cilju upravljanja stadom krdom, kultovima sumnjivih ličnosti i ukidanjem jednačenja glasova po zvučnosti.

Kuda ideš, svete moj?

Izvolite: upoznajte budalu meseca.

Postoje i zanimljivije primene fotografije od ove iznad. Elem, nedavno čovek na lokalnoj aukciji kupi oveću kolekciju foto-negativa, dobrim delom nerazvijenih, krene da čačka i razvija, da bi najzad došao do zaključka da pred sobom ima jednog od najboljih majstora ulične fotografije. Problem? Za profesionalnu dadilju Vivian Maier niko nikada nije čuo, a njene fotografije niko nije video. Elem, za života nije objavila nijednu fotografiju. A nasleđe? Sto hiljada negativa. Pogledajte priču.

Detalje možete videti na sajtu koji je napravljen u čast dela te čudne, neverovatne žene.

Citat nedelje dolazi od mog drugara koji je odavno naučio da nije dovoljno gledati, nego treba i videti. On ume i jedno i drugo. Njegova asocijacija na prvi sneg:

U dane kao što je ovaj, setim se i detinjstva i poljskog WC-a u dvorištu. I skontam da je budala uvek bilo i biće, ali civilizacija napreduje.
Tibor Arva

Svakako, prisetićemo se i romantičnog pogleda na stvar.

Predlog za čitanje ovog popodneva je malo stariji, ali nema veze, jer ostaće aktuelan još dugo: Istine i predrasude o terencima i prirodi, iz pera mog drugara i nekadašnjeg kolege Aleksandra Veljkovića. Čovek upozorava na sve izraženiji ekološki zilotizam kao najekstremniji oblik zahteva da se paušalno prihvate parole koje nisu baš uvek utemeljene u činjenicama.

…Nije sporno da velika većina ekoloških aktivista danas zaista veruje da čini nešto dobro za planetu, da je njihovo lično delovanje iskreno, ali oni su izmanipulisani od strane jedne prilično beskrupulozne ideologije koja je  izvitoperila pojmove “dobra” i “zla”, stavivši ih u funkciju višeg interesa jedne vladajuće oligarhije na planeti, za postizanje apsolutne kontrole nad ljudima. Nekada je bilo moguće “pobeći od svega” odlaskom u prirodu. Uskoro to više neće biti moguće, jer će priroda, ako dozvolimo da nam se nameće današnji model “ekologije”, vrlo brzo postati zabranjena zona, striktno nadzirana termovizijskim kamerama, koje su u stanju da registruju svaki pokret…

Znam da je nedelja, znam da vas čeka ručak, znam da je teško uključiti mozak posle ručka, ali ipak pokušajte da učinite to.

Naporno ste razmišljali, vidim. Sledi muzički intermeco. Povećajte sliku, pojačajte ton, zavalite se i uživajte.

A posle može i poneka španska serija sa socijalnom tematikom.

Dolazi čovek psihoterapeutu i kaže mu:
– Imam problem. Svaki put kad ležem u krevet mislim da je neko ispod njega. Bojim se. Mislim da ću poludeti…
– Taj sindrom je češći nego što mislite, dragi gospodine. Za početak, važno je da ste se suočili sa problemom! Mogu da vas izlečim: dolazićete na terapijske seanse tri puta nedeljno i za godinu dana oslobodiću vas tog straha.
– Koliko će to da košta?
– Pet hiljada dinara po seansi.
– Moram da razmislim, pa ću vam se javiti.
– Naravno.

Šest meseci kasnije, psihoterapeut prepoznaje čoveka na ulici.
– Pa to ste vi! Zašto niste došli na terapiju?
– Pa, znate kako je, pet hiljada dinara, tri puta nedeljno i tako celu godinu… To je mnogo novca. Jedan konobar me je izlečio za 1.000 dinara. Bio sam tako srećan što sam uštedeo toliki novac da sam kupio sebi novi auto!
– Ne razumem! Kako je to uspeo? Kakav savet vam je dao?
– Rekao mi je da odsečem nogare od kreveta.

Uzgredni citat dolazi od danskog filozofa o kome ne znam ništa, a vikipediju imate i vi, pa proverite sami.

Istina predstavlja zamku: ne možete
do nje doći a da u nju ne upadnete.
Søren Kierkegaard

Kako god okreneš, upadneš negde. Znate, čak i istina je bolja od neznanja, ako već niste spremni da se suočavate sa činjenicama o svetu oko sebe.

Dakako, to saznanje se oslanja na prethodno saznanje da činjenice predstavljaju iskazani opis stvarnosti sveta, dok istina nije ništa više nego filozofska kategorija.

Imate li želudac od betona? Mislim – možete li da izdržite slike koje se u našoj kulturnoj baštini smatraju veoma uznemirujućim iako je reč o tradiciji drugog naroda?

Upozorenje: ako imate imalo sumnje u svoju sposobnost da zadržite sadržaj želuca tamo gde mu je mesto, nemojte pratiti link koji se nalazi na kraju ovog navoda.

Elem, na Tibetu, među odabranima, postoji običaj tzv. nebeske sahrane. Šta to znači? Prosto, telo pokojnika se ritualno predaje lešinarima kao hrana. Jedan ruski fotoreporter je imao snage da snimi foto-reportažu o tome. Neki detalji su, u najmanju ruku, mučni. Ali, to je tako: reč je o kulturnom obrascu koji je veoma različit od našeg… Link je ovde.

I šta sad?

Eto kako brzo zaboravljate: kamioni su išli u rikverc.

Ne znam koliko ste skloni da priskačete u pomoć deljenjem poziva na  potragu za nestalim licima na osnovu neproverene informacije. No, bilo bi krajnje poželjno da pročitate članak o otkrivanju jedne prevare: Koliko vredi lažna vest o nestalom dečaku.

Trik sa otkrivanjem tačnosti informacije: proverite fotografiju na pretrazi slika i potražite apel na nekom drugom mediju. Ako već imate nagon da pomognete, podelite informaciju tek kad vas prethodna potraga uveri da nije reč o lažnoj vesti.

Došli mladenci da privremeno stanuju kod mladinih roditelja, dok ne srede stan koji su upravo kupili. Već prvog dana njen brat prvi siđe na doručak.
– Mama, jesu li seka i zet još uvek u sobi?
– Jesu.
– Ja mislim…
– Nema ti šta da misliš! Doručkuj brzo i gubi se u školu!

Kad se popodne vratio iz škole, dečak ponovo pita:
– Mama, da li su seka i zet još u sobi?
– Jesu.
– Ja mislim…
– Nema šta ti da misliš! Sedi tu, ručaj i ćuti! A posle možeš ići da se igraš napolju.

Kad se predveče vratio kući, mali odmah upita:
– Da li su seka i zet sišli?
– Još nisu!
– Ja mislim…
– Uh! Dobro, hajde da čujem šta ti to toliko misliš!

– Pa eto, sinoć sam čuo kad je seka rekla zetu da ode u kupatilo i donese vazelin… Pa sve nešto mislim da zet nije greškom uzeo moj super lepak, jer lepka više nema na polici, a vazelin je i dalje tamo!…

I tako, beše i prvi sneg ove nedelje… Pravo vreme da se prisetimo letnjih radosti.

Možda smo krivi za ovo što nam se dešava. A možda nam se sve to omaklo. Ako se povinujemo parolama, ispašće da smo dozvolili nekom drugom da misli za naš račun.

Ali, dosta je teških reči, ne moraju da dolaze i odavde kad vas već bombarduju kojekakvim tegobnim vestima i poluvestima sa svih strana. Predlažem sledeće: otvorite prozor na pola minuta i pustite vazduh u sobu, ma koliko hladan možda bio; udahnite duboko i protegnite se; pustite neku dobru muziku, i to glasno (predlog za danas: Silente!); popijte neko fino pićence pred ručak (i kucnite se ako imate s kim); zaplešite sa nekim ili bar sami i recite sebi: kako je lepo živeti!

A onda, sedite za trpezu i navalite na nedeljni ručak tako da svakom bude jasno da u vama preteže radost za životom. Prijatan ručak vam želim!