Neke pesme ostkrijem sa zadrškom. Kada sam počinjao da skupljam & poručujem muziku iz inozemstva, nije se imalo bog zna šta probrati. Katalog, kako to dobro zvuči, sastojao se iz par gusto ispisanih listova po kojima sam voleo da rovarim, da raznobojnim flomasterima obeležavam važne i manje važne ploče i nikada mi nije bilo dosadno. Pa sledećeg meseca, kada stigne novi, jovo – nanovo. I nikada mi nije bilo dosadno. 
Sada odeš na Cevku, imaš urednu najavu za svaki album, pa se tako održava tenzija dok se ne pojavi. Ili ga, naprosto, zaboraviš. Namnožilo se puno toga.
I ja, kao i Grba, volim Calexico. Sa takvim dobrim & vrednim tipovima nikada nisi načisto gde i sa kim će sarađivati. Često su to opskurni likovi, pa o njima saznaš nešto tek kada ih negde nehotično spomenu… 
Tako bi i ovoga puta, Joey Burns malo priča za novine, a ja se nakon toga raspametim. 
