Gle! Mis Ohajo!

Mnogo muzike. Baš mnogo. Što bi rekao Odgovara Kraljeviću Marko: “usta mravlja, guzica međeđa”, u eri elektronskog gusarenja nije neobično da neki ljudi imaju i po 18.720 kompletnih albuma u nekim formatima koje ne možeš kupiti u prodavnici kod čika Jove. Ali to nije zato što čika Jova ne drži te formate, nego zato što se na mestu njegove legendarne prodavnice ploča već trideset godina nalazi neki kafić u koji zalaze ljubitelji fudbala.

Uglavnom, volim muziku toliko da bih joj rado posvetio svo svoje vreme, samo kada bi to bilo moguće i, pride, kad bi neko to hteo da plati. Ali dođoh u godine kad koncentracija pomalo popušta – što sam znao pre, znam i sad, ali ono što nisam stigao ranije da povežem, danas to činim sve teže.

Ispričaću vam šta mi se desilo, tačnije dešavalo poslednjih nekoliko meseci; razrešio sam tek prekjuče, i to doslovno. A rezultat je ova pesma.

Priča počinje negde drugde, kako to obično biva.

Mnogo volim Calexico.

Gledam neki njihov koncert od pre par godina, uživam u njemu skoro kao prošlog leta kad sam ih gledao uživo na Kalemegdanu. U neka doba, Joey Burns najavljuje goste na sceni. I vidim: izvode neke čudne likove, kao da ih je pokupio na parkingu ispred samoposluge. Bradonja mi izgleda nešto na pola puta: nit’ je Bonnie Prince Billy nit’ je Mirko Cvetković. Lik kome Joey daje svoju gitaru kao da je iz nekog kibuca ispao, cura odevena onako kako su je naučila starija braća… Aj’ dobro, to je navodno neki bend Blind Pilot, aj’ da čujemo.

Ovo mi je poznato, ali ne znam odakle. Bemti, je li ovo nešto od onog opskurnog materijala koji Calexico valja preko mreže fan-klubova? Proveriću posle, neću sad da prekidam gledanje i slušanje ove svirke… Desi se to “proveriću posle” još bar šest puta u sledećih šest meseci, posle uvek zaboravim da proverim.

Do prekjuče. Ama, preksinoć kasno.

Opet sam gledao taj koncert, ali ovog puta je znatiželja prevagnula: prekinuo sam gledanje koncerta i krenuo da tražim pesmu – ja nju znam, rekoh naglas samom sebi. Ali odakle, nastavio sam tim pitanjem. Listam po opusu Calexica – ma jok, nema. Aha, imali su običaj da menjaju imena numerama… Bila je to loša taktika, jer dva i po sata kasnije, naslušao sam se muzike drage mi grupe, ali ono što sam tražio nisam našao.

Šta ne znam ja, zna Gugao, glasi stara istina.

Dva minuta kasnije, strahoviti čeloklep je ostavio beli otisak prstiju iznad mojih obrva. Pa naravno: nije to uopšte stvar od grupe Calexico, nego od Gillian Welch… E, jebote!…

Gillian Welch je jedna od tri kraljice moderne američke muzike, uz Emmylou Harris i Alison Krauss. Štaviše, njih tri zajedno pevaju onu temu tri nimfe u filmu O Brother Where Art Thou (2000), ali to sad nije tema.

Gillian Welch je moje doživotno poštovanje stekla kada je žrtvovala karijeru prave kraljice Nešvila (a to su, braćo draga, velike pare) samo zato što nije želela da joj kojekakvi ludaci kroje kapu. Pričala je jednom prilikom kako je odnela materijal za album svom potencijalnom izdavaču, na šta je ovaj rekao “ovu pesmu izbaci, nema veze što se i album tako zove, ovu pesmu uspori na 68 bpm, ovde izbaci tu violinu, ovde promeni tekst refrena ovako, ovo ubrzaj malo i uzmi onog dečka da ti odsvira pedal steel, a ovde još izbaci strofu da bi moglo na radio, i ovo treba da uradi moj producent…”. I tako od autorskog rada ne bi ostalo ništa. A njen rad nije bio orijentisan na radiofonične pesmičuljke za kamiondžije i kafanske srcedrapateljne tugovanke, nego na strogo artikulisani i potpuno autorski prepoznatljivi stil u gradnji pesme. Bio je to autorski rad kakav se nije pojavio godinama.

Godina je bila 1994, industrijska produkcija muzike je vladala kompletnim tržištem i mimo nje nisi mogao ništa.

A onda je Gillian Welch nonšalantno ispružila ruku ispred sebe. Dlan je okrenula nagore; sve prste osim srednjeg je stisnula u pesnicu, a srednji prst je ostao uperen nagore. Tu figuru je usmerila u producente, koji su joj potom rekli: “Curo, ti nikada nećeš pevati i snimati za nas.”

Otvorili su joj oči tim komentarom. Dve godine kasnije, uz pomoć T Bone Burnetta snimila je svoj prvi album Revival, koji nije bio album godine u Americi samo zato što je Bruce Springsteen iste godine konačno napravio dobar album (The Ghost of Tom Joad). Nije prošlo mnogo da je formirala sopstvenu izdavačku marku koja je danas jedna od najuglednijih indie kuća u Americi.

Istorijsko “jebite se vi i vaši zahtevi” koje je Gillian Welch uputila velikoj industriji bilo je upravo onaj kamenčić koji je pokrenuo lavinu. Za njom je došlo još mnogo onih koje danas smatramo velikima, a kojih ne bi bilo da neko nije uspostavio obrazac independent (AKA indie) produkcije. Sad, to što je većina indie autora tih godina gravitirala jednom od tri alternativna muzička stila tog vremena, pa ispade da je indie novi postmoderni stil u muzici, sasvim je druga priča. Gillian Welch je svoj neveliki, ali besprekorni i svakog poštovanja vredni autorski opus zadržala na obodu nešvilske scene, sve vreme gravitirajući tradicionalnoj melodiji koja je preživela na Apalačima. Gitarista pored nje je njen muzički i životni partner Dave Rawlings, sa kojim je Gillian pronašla taj svoj karakterističan stil. Ovaj nastup – dve gitare i dva glasa, natur – najbolje je i najiskrenije obeležje tog rada.

Pesma “Look at Miss Ohio“, koja je pokrenula celu ovu priču, dolazi sa albuma Soul Journey (2003), koji očigledno nisam odavno slušao.