Na putu ka manastiru

Šef je bio neumoljiv: ko poturi muziku, ima o njoj i da piše. Šta da pišem? Prvo pravilo, Baboviću, prvo pravilo!

Znamo ko u demokratiji sprovodi volju većine u slučajevima kada treba obavljati prljave poslove: nadglasana manjina. No teško je nazvati prljavim poslom predstavljanje živog izvođenja briljantnog albuma Abbey Road, posebno kada se radi o izvođenju tog albuma od strane četiri stara lisca.

Da, ja sam ljubitelj Bitlsa. A ko kaže da nije, laže. Kada za to dođe vreme, biće oni priznati umetnici naše civilizacije i njihova muzika će se urezivati na ploče koje će nositi neki novi Vojadžeri. Do tada možemo da se prisećamo trenutka kada smo se susreli sa magijom Bitlsa: snagom neodoljivih melodija i ničim ograničene producentske mašte. Što se mene tiče, sećam se da me je majka mi Mirjana odvela u prodavnicu i kupila mi takozvani Plavi album, kompilaciju postvrištačkog perioda Bitlsa, jer je na njoj našla jedinu pesmu koju je znala: Hey Jude. Zašto me je vodila da mi baš Bitlse kupi – nemam pojma, a voleo bih da se setim.

Baš u to vreme je Jugoton, pod megalomanskim vođstvom volšebnog Siniše Škarice (između ostalog direktno odgovornog za potpuno puštanje sa lanca Branimira Štulića), objavio sve albume Bitlsa i standardne kompilacije, crvenu i pomenutu plavu. Kako je došlo do toga da nikada nisam kupio nijednu ploču vrištačkog perioda (koga poznajem samo preko Crvenog albuma i pridruženih filmova – lični favorit je A Hard Day’s Night – čime su mi iz fokusa ispali biseri kakav je No Reply), a da sam imao baš sve od kritičarskog ljubimca Revolver pa dalje, takođe pojma nemam. Sve u svemu, nesumnjivo sam oblikovan (između ostalog i) beskonačnim prostorom koji se ispred producenta Džordža Martina pružio (sada nezamislivom) odlukom Bitlsa o nesviranju albuma uživo. Svako je dete na svetu lepo i pametno, a glasačem Dveri ga čini inženjerstvo okruženja. I obrnuto: ne bi baš svako čedo Lenona i Makartnija bilo toliko uzbudljivo da nije prošlo kroz Martinovu mašinu za oblikovanje čudesa.

Pričati o samom albumu Abbey Road je besmisleno. Njega valja slušati, posebno spektakularni Medley tokom koga se slušalac oseća kao komandos u Staloneovom filmu – nikad ne zna odakle će doći sledeći zvuk. Moj omiljeni stihovi sa albuma su:

She came in through the bathroom window
Protected by a silver spoon

Zašto, ne znam. Muzika nije biciklo.

Nego, da kažem koju o muzičarima koji sve ovo izvode, valja se. Na jednom od ekstremnih krajeva muzičkog kosmosa stoji meni ne previše omiljeni pravac zvani progresivni rok, od milošte zvani prog. To je muzika koja se danas (jer tako nije bilo u vremena rađanja žanra kroz pionirske radove grupe Yes) pravi a ne rađa, obavezna (samo) da bude veća. Progotvorcima se, ipak, mora odati priznanje da muzikom u zanatskom smislu izvanredno vladaju, tako da svaki njihov izlet u svet obrada vredi čuti. Glava benda (nazvanog Yellow Matter Custard), čiko u žutom majici, je Neal Morse, glasogovornik proga, vođa superprogbenda Transatlantic, koji je posle jednog od živih izvođenja svog titanskog dela A Bridge Across Forever bio zadovoljan jer je na sat vremena sviranja bilo tek par grešaka (!?). Guitarspieler je Paul Gillbert, jedan od heroja moje mladosti i član supertinejdžbenda Mr. Big (zašto, o zašto je, mladosti moja, toliko uzbudljivo bilo gledati dugokosog momka koji svira gitaru kao da vozi Ferari?). Basista je Kasim Sulton o kome ništa ne znam (na snimcima Yellow Matter Custard pre 2011. godine može se videti Matt Bissonette o kome već znam ponešto, ali ko mu je kriv što je otišao). Na bubnjevima je moj omiljeni muzičar Mike Portnoy, čiji je odlazak iz benda Dream Theater ostavio nenanoknadivu prazninu u mom srcu, gurnuvši ostatak benda pravo u šake Mikea Manginia, poznatog po bespotrebnoj sposobnosti da matematički precizno određuje ritmičku strukturu muzike. Ovi momci su pokazali da je uz njih sviranje izgleda smešno lako – kao kad peva Zvonko Bogdan, a da je savremena tehnologija uznapredovala dovoljno da se Martinove fantazije mogu i uživo izvesti.

Konačno: nema nikakve sumnje da su vremena mog pubertetskog odrastanja – kraj osamdesetih godina prošlog veka – bila i poslednja u kojima je muzika postojala samostalno, neopterećena izdavačkim zahtevima propratnih materijala, bilo da su to spotovi, višedimenzionalni snimci koncerata ili making of lupetanja. Ništa od svega što je bilo više nije važno, nema tu sentimentalnosti niti svrhe u pričama o slavnoj prošlosti. Neka ostane zapisano: slušati dobru muziku je samo po sebi dovoljno intrigantno, uzbudljivo, zapitano… za ceo život. A to nije malo.