Naiđe ćevap na sarmu i kaže joj “U, ala si ti smotana!”
Vicevi koje je Aleksa pre godinu dana počeo da dovlači iz vrtića obavezno su počinjali sa “išao jedan čovek”, a završavali se ili s kontejnerom ili s ličnom kartom ulice ili nekom sličnom kombinacijom. Sada su aktuelni vicevi sa raznim voćem koje prelazi prometnu ulicu, za koje se pravi da ih razume.
Ono što je svakako dražesnije od veštačkog smeha koji će naići u trenutku kad on proceni da je kraj vica jeste lice koje očekuje kraj vica, lice koje krasi poluosmeh pun očekivanja. kao onomad kad sam mu pričao naredni vic. Vic za koji sam kasno shvatio da ga neće razumeti; ipak je elipsa još daleko od njegovog poimanja jezika.
Direktor zoološkog vrta ode na put. Za to vreme ugine majmun. Sekretarica zovne direktora na mobilni telefon:
– Direktore, da li da poručujemo novog majmuna ili da čekamo da se Vi vratite?
I dođe kraj vicu, a on viče “Nastavi! Nastavi!”. Žena-Jelena uskače:
– To je kraj vica! 
– Nije, mama. Kraj vica mora da bude smešan! 
– Pa, jeste smešan. Na kraju vica ispadne kao da je direktor majmun!
– Majmun!? 
Onako da skače okolo ovako, ovako, ovako. Skok, skok, skok,…
Cerekam se i brojim sekunde kada će baba odozdo da pokuca na vrata. Nema da fali, evo je! 
Ne, nije ona. 
Komšija kojem još nisam vratio lemilicu. I opet nije stigao da je uzme, jer ga je dočekao monolog.
– Slušaj jedan vic. Išao jedan čovek i išao na put i šao jer je on bio gazda zoološkog vrta i on ode na put i onda ugine majmun i onda ga zove radnik i kaže da je uginuo majmun i pita da li da kupe drugog majmuna ili da čekaju da se gazda vrati a to znači da je gazda majmun i da skače ovako, ovako,…
Čekamo babu odozdo. 
А онда се заломи да сам онај виц са мешалицом (мада није ни виц ни урбана легенда, знам село и датум где се десило) причао довољно често да је ћерка запамтила и следећи пут ће она да исприча. Имала је три године и ситно.
И исприча она виц сасвим добро, са све гестикулацијом, сви се смеју вицу а не њој, а онда за сваки случај, да буде баш баш смешно а и за случај да је можда нешто омашила, дода “и онда он њему баци торту у лице”.
More, ja znam tri sela i pet datuma, a možda bih uz malo truda uspeo da pronađem po dvojicu koji poznaju svedoke svakog od tih pojedinačnih događaja.
Danas bi rekli “a onda je mrmot zamotao čokoladu” 🙄
Da li sam ovde nekada pričao ili ne, pojma nemam. Kako god, imala možda 6-7 godina moja sestričina kada je došla kod nas da sva ponosna ispriča vic:
Pase krava na livadi. Sa ograde je gleda bik.
– Zdravo, ja sam krava muzara, nadimak mi Guzara. Dođi da mi kažeš kako se ti zoveš.
Bik preskoči ogradu i kaže:
– Zdravo, ja sam bik Rudonja, nadimak mi ostao na ogradi. 😆