Једна од пре: све укриво

После оне ноћи пива, почео сам да пребирам по фоткама које сам снимио по граду у последње две-три године, и схватио да сам помало опчињен тим кривим сокацима и враћам им се често.

Можда је томе крива и навика да у град идем колима, која, наравно, морам негде да оставим, што онда значи да до главне улице не долазим бициклом, шором средом као некад, него управо кроз те криваке. А има ту и радне навике, у један од њих сам неких година ишао на посао.

Ово је иза угла од оне претходне. Место са најужим тротоаром је наспрам жуто осветљене фасаде у дну.

(велика – овог пута препоручујем да се погледа)

Снимљено је са предумишљајем. Ишао сам бициклом до клуба, и понео статив, везан банџијем за пактрегер (тако се то зове и дан данас). После састанка сам кренуо полако и стао где ми се стајало, монтирао канона на статив и онда се патио са изоштравањем. Јер ово је онај руски објектив, јачине 2,0 (стандардни зум је 3,5), нашрафљен обичним металним адаптером без електронике, дакле изоштрава се само ручно. Нешто се ту не слаже и често ми се деси да у тражилу успем да оком изоштрим оно што у ствари није оштро. Буде то оштро, али не тамо где сам ја хтео.


Друга невоља је килави статив од танког лима, који је наизглед чврст, али кад се на њега окачи канонички килограм, уме да се клати. Довољно је да се мало гурне, например кад се притисне окидач. Од три снимка, два су била шкарт. Зато је овај легао.

Низак угао сам постигао комбинацијом троношца са неразвученим крацима, дакле његове стандардне висине од око 60 цм, и терена, јер овде почиње једна од оних узбрдица, улица се спушта према реци.

Улица са леве стране, Гимназијска, излази овде под правим углом на раскрсницу, али то је једини прав угао. Већ ове две куће десно нису паралелне с комшијама преко пута, а и наставак Гимназијске у ствари скреће десетак степени удесно. У продужетку, код оне групе саобраћајних знакова, улица из које сам ово снимио (Светозара Марковића, што је новост за мене) сече главну и наставља се у Светосавску, која одмах заошијава улево, па док (тад већ као Немањина) изађе на магистралу, стиже да врдне десно па лево па десно, а ни хоризонтала јој није савршена, ту се прелази једно од старих корита Бегеја.

Боје, наравно, беже на све стране. Код обраде се нисам ни трудио око тога, оставио сам тон какав јесте, дакле жаруља у бившем дракстору (где је некад могао у два ујутру да се купи хлеб, а сад на ајзлогу пише “лофт”, што никако не одговара – лофт је производни или складишни простор преуређен у стан), неонка на нечијој реклами лево и на апотеци даље десно, живине сијалице на главном сокаку, жути рефлектор тамо даље, два наранџаста светла тамо негде… што ми није битно. Чешћи проблем код оваквих снимака је, у ствари, небо. Иако је снимљено у 21:16 и гледам на североисток, јули је месец и оно још није довољно тамно. Ту сам морао пажљиво да гађам колико светла да пустим. Други проблем је ова реклама лево, која бљешти, па сам морао Светлокомором да мало повучем ручну.

Зграда у мраку на десној ивици, некадашња здравствена станица или тако нешто, заслуживала би посебну сеансу. Већ тај олук, нов новцат и сјајан, али без доње половине, некако је чудан. А и плац на коме се она налази је у ствари троугласт…

Komentari su onemogućeni.