Kosmos

Mi smo način kojim Kosmos spoznaje samog sebe (Karl Sagan)

Pre skoro trideset godina, 1980. počelo je prikazivanje televizijske serije Cosmos: A Personal Voyage. Nekoliko godina kasnije, serija je prikazana i na našoj (šta god to sada značilo) televiziji. U trinaest epizoda narator Karl Sagan, jedan od vodećih naučnika dvadesetog veka, otkrio mi je novi svet. Svet razuma, svet pametnijih i radoznalijih i upornijih i hrabrijih. Svet jednostavno lep i lepo jednostavan. Svet kakav zapravo jeste.

Saganov svet je postao moj svet. Prateća knjiga je zadržala duh serije (zahvaljujući fenomenalnom prevodu Zorana Živkovića), dopunila i sačuvala za buduće godine i povremeno iščitavanje snagu jednostavnosti naučnog (konačno, ostavimo se pleonazama i nazovimo stvari pravim imenom) razumnog pogleda na svet koji je Sagan strpljivo obrazlagao iz nedelje u nedelju.

Mogao bih ceo dan da pričam o ovoj seriji. Ovde ću ispričati samo jednu priču. U razumnom pogledu na svet na mene bezuslovno najjači utisak  ostavlja način na koji elegantno shvatamo izgled, funkcionalnost i ponašanje živih bića korišćenjem pozornice koju zovemo teorija evolucije, čije je osnove sagradio Čarls Darvin a generacije iza njega je dopunjuju i dorađuju. Tu nema nikakve teške matematike ili nerazumljivih pojmova koji se mrmljaju kroz zube. Objašnjenja izgledaju smešno jednostavno, prostodušno, čak naivno, kao da ih naučnici smišljaju uz kafu – a ona jesu takva jer je stvarnost evolucije takva: smešno jednostavna, prostodušna, naivna (da, naravno: ti zaključci su posledica i godina krvavog rada, svakodnevnog oranja tokom kojih se vid gubi uz mikroskope). Svako može da razume i osnove i posledice teorije evolucije – potrebna je jedino dobra volja. I upravo u toj lakoći objašnjavanja evolucionih pojava se krije zbunjenost kada dobri ljudi ne veruju u teoriju evolucije; i baš je ta lakoća mesto izviranja besa koji izazivaju pokušaji gnusnih spodoba da na negaciji teorije evolucije lagodno žive.

Pretpostavimo da je, potpuno slučajno, među dalekim precima ove krabe, bila jedna čiji je oklop sasvim malo ličio na ljudsko lice. Ribari bi se ustezali da pojedu krabu sa ljudskim licem. Bacanjem nazad u more oni su pokrenuli proces selekcije. Ako ste kraba i vaš je oklop običan, ljudi će vas pojesti. No ako makar malo liči na lice, baciće vas nazad u more i vi ćete moći da imate puno malih beba kraba koje sve izgledaju baš kao i vi. Posle puno generacija, jednako kraba i ribara, krabe sa oblicima koji najviše liče na samurajsko lice prevashodno opstaju, sve dok, konačno, ne preovladaju krabe ne samo sa ljudskim licem, ne samo sa licem Japanca, već sa licem samuraja-ratnika. Ovo nema nikakve veze sa onim što krabe žele – selekcija im je nametnuta spolja. (Karl Sagan)

Nezavisno od nauke, Saganova neposrednost obara sa nogu. Stojeći ispred našeg rođaka hrasta Sagan ružinim trnom ubada sopstveni palac da bi objasnio posledični limfocitni bakteriocid, kao i DNK – a zatim je taj isti palac, tu svoju krv posisao, baš kao što bi bilo ko od nas uradio. Sagan jeste bio ozbiljan naučnik – ali je bio pre svega čovek, što jeste pouka ovog malog igrokaza: svi smo mi Homo Sapiensi, jedan rod, koliko god se tome protivili belosvetski naši.

Serija Cosmos: A Personal Voyage nije do danas izgubila ni delić aktuelnosti; sve epizode (sem druge koja je misteriozno ispala iz Youtube ponude) možete pogledati ovde, uz engleski titl. Bila je to i najgledanija serija u Amerikama punih deset godina. (Do 1990. kada ju je sa trona skinula dokumentarna serija Građanski rat. U ovome ima više simbolike nego što mogu da izgovorim.)

Karl Sagan je umro 1996. godine, u 62-oj godini. Prerano, uvek je prerano za takve umove, za takve ljude.

Iznenada, pre nekoliko nedelja, pojavila se reklama za novu seriju, Cosmos, A Spacetime Odyssey. Pažljivo, veoma pažljivo sam pristupio gledanju. Bojao sam se, veoma sam se bojao da će me nastavak razočarati, ne samo zbog sebe: bojao sam se da se nova serija neće dopasti mom sinu. Srećom, strahovao sam bez razloga. Nova serija pažljivo čuva sećanje na Sagana i njegov rad. Vizuelno je upravo savršena, daleko iznad svog prethodnika i nešto najbolje što savremena TV produkcija može da ponudi. Pogledajte samo razliku u prikazu kosmičkog kalendara u razmaku od nekih 40 godina:

Imao sam priliku da sve ovo gledam na digitalnoj televiziji, utisak je neverovatan. Ako zbog ove serije ne kupim Samsung 2.0, teško da ću ga kupiti zbog bilo čega drugog.

Do sada emitovane četiri epizode sam odgledao sa velikim uživanjem. Takođe sam ih sa velikim uživanjem pročitao Ognjenu, što činim svakog dana jer imam sve i lokalno na disku  pre emotivanja kod nas, pošto omladinac želi odmah sledećeg dana da gleda reprizu. Srce mi je puno.

Nauka deluje na granici između znanja i neznanja. Mi se ne bojimo da priznamo kada ne znamo. To nije sramota. Sramota je pretvarati se da imamo sve odgovore. Možda neko od onih koji ovo gledaju bude onaj ko će prvi rešiti tajnu kako je započeo život na Zemlji. (Neil deGrasse Tyson)

Izvršni producent nove serije je Ann Druyan, udovica Karla Sagana, koja je radila i na originalnoj seriji. Narator je sjajni Neil deGrasse Tyson, astrofizičar i iskusni borac u mnogim bitkama sa verskim vetrenjačama. Neilovo lice uliva puno poverenja, ali je i vragolasto, posebno kada se poigrava obrvama.

Nova serija dosledno prati razumni pogled na svet. Puno je citiranja originalne serije: tu je ponovo ispričana priča o drvetu života, snimljena ispred istog onog Saganovog hrasta (naravno, nekadašnje – tada epohalne – grube grafike DNK i kontrolnih proteina zamenile su zapanjujuće animacije), ovog puta proširena fascinantnom pričom o evoluciji oka. Novo u odnosu na original pre svega su sjajne animirane sekvence iz života naših slavnih predaka: za sada su obrađeni Đordano Bruno, Edmund Halej i Vilijem Heršel (kome je glas pozajmio volšebni ser Patrik Stjuart), iako to govori  i da je produkcija poklekla pred beskrajnim mogućnostima koje savremena računarska animacija pruža, i time redukovala putovanja u odnosu na original (sniman bukvalno po celoj zemaljskoj kugli, na lokacijama od Aleksandrije do Japana).

Razlike između dve serije, naravno, postoje. Dok je prva serija bila zaista ono što podnaslov govori, lično putovanje jednog zaista velikog čoveka, lični Razum koji se obraća Razumu lično, meka i blaga priča koja samopouzdano (ali ne i arogantno) zaobilazi religijske teme sa punom svesnošću da iz dijaloga razuma i religije jedino religija može imati korist, druga serija ipak je bezličnija, distinciranija, spremna da se uhvati u klinč sa religijskim bezumnostima (na Mreži se mogu naći podaci kako je realizacija serije čekala nekoliko godina da se nađe emiter koji neće suzbijati kritiku religije). Oseća se da je Neil Tyson ipak samo narator (koliko god govorio i sjajno i sa punim razumevanjem). U skladu sa savremenim trendovima,  dužina epizode je skraćena na 45 minuta pa je ritam nešto brži. Uveden je mantrični refren: Neil često ponavlja Come with me. Produkcija nije ni pokušala da se takmiči sa izvanrednim bojenjem prve serije Vangelisovim i klasičnim baroknim tonovima, već je odabrana neutralna i diskretna muzička podloga.

Borba za istinu, rekli smo već, ne sme da zamagli osećaj za pravdu. Neil Tyson u jednoj sceni kaže da Edmund Halej nije otkrio kometu (the irony is that discovering a comet is actually one of the few things that Halley never did). Želelo se reći kako je Halej učinio puno toga, ali ga mi, eto, pamtimo jedino zbog komete njegovog imena, implicirajući da civilizacijski mislimo kako je Halej tu kometu otkrio, prvi video. Ovde moram da uložim logičku primedbu. Kometa je upravo dobila Halejevo ime zbog toga što je on, koristeći tu kometu, učinio do tada nezamislivo: dao bezuslovno i detaljno predskazanje koje se pokazalo savršeno tačnim. Upravo je pravedno da Edmunda Haleja najviše pamtimo po kometi pomoću koje je prvi put demonstrirana snaga ljudskog Razuma. Ako mislimo da je Halej tu kometu tek otkrio, krivica je do obrazovanja i nauke i to se moralo jasno naglasiti.

Sloboda govora znači da imate pravo da kažete šta god mislite. Sloboda govora ne znači da je vaše mišljenje uvek tačno. (Neil deGrasse Tyson)

Konačno, ne mogu da se otmem utisku da tuga En Drajan zbog gubitka njenog Karla tokom skoro 20 godina nije izgubila na intenzitetu. Sagan se spominje u svakoj epizodi (hajde da razumem prvu, uvodnu, ali u četvrtoj se čak u dramskoj formi prikazuje Nilov susret sa Saganom iz 1975. godine). Ako nas je nečemu Sagan naučio, to je da život ili ide dalje ili propada. Gledati unazad pomaže, ali ne odlučujuće. Mora se, pre svega, ustati i hodati napred.

Sve ove moje “primedbe” su, naravno, lično sitničarenje. Serija Cosmos: A Spacetime Odyssey na savremeni, vizuelno spektakularni način nastavlja stazom koju je utrla serija Cosmos: A Personal Voyage, pravim putem stvarnog upoznavanja Kosmosa u kome i koji živimo.

Gledajte seriju svake nedelje u 21:00 na žutom pravougaoniku. Upoznajte Kosmos, upoznajte sebe!