Ne, ne taj političar. Opustite se malo, pobogu.
U popodnevnim rock’n’roll pričama na Suštini pasijansa mogu da se prepoznaju neki obrasci, jer nama je zanimljivo da o njima pričamo. Jedan takav obrazac jesu saradnje čuvenih muzičara na sceni. Bilo da su spontane ili dugo planirane, mnoge takve kombinacije ostaju zabeležene kao svojevrsni spektakli. Pronaći ćete ih, recimo, ovde, ovde, ovde i ovde, pa onda ovde, ovde i ovde, te ovde, ovde i ovde, pa malo ovde i ovde, i to nije sve, a meni su bili i ostali najluđi dueti dvojice veoma posebnih koje možete čuti ovde. 
Shvatili ste: susreti majstora nisu retka stvar i najčešće se desi neki KVRC! koji ostaje upamćen… Ili ne. Ovo što ćemo danas čuti je itekako vredno pomena, ali mnogima od nas (čitaj: meni) nije bilo poznato donedavno. Slušaj! 
I’m a political man and I practice what I preach
So don’t deny me baby, not while you’re in my reach.
Ako ste iole gnjurali po istoriji rock’n’rolla, prepoznajete numeru iz opusa grupe Cream, prve prave supergrupe na sceni. Legenda veli da je grupa umlatila ovu numeru zajedničkim radom dok su čekali u garderobi u BBC-ju da nastupe uživo. No, stil se prepoznaje: Jack Bruce, ovde prisutni, pravi je autor ove pesme. Ona je osvanula na albumu Wheels of Fire (1968)… No, ta faktografija danas nije toliko važna. 
Šta se ovde dešava? Otkud Jack Bruce i Rory Gallagher zajedno na sceni? 
Jack Bruce je ujka svima na ostrvskoj rock sceni: nema s kim nije svirao. Njegov uticaj na rock scenu je teško premeriti, a još teže je prepričati kakav ugled i autoritet ima među drugim rock muzičarima. Nije imao neku mrlju u karijeri, osim one činjenice da je krajem sedamdesetih, zbog teških droga, rasturio i svoju porodicu i svoje novčane prilike. Tad su u pomoć priskočili prijatelji i pomogli mu da se izvuče… 
A legendarni dečko iz irskog grada Corka? Iako je oduvek bio u savršenom međusobnom čitanju misli sa svojim pratećim muzičarima, Rory Gallagher je u suštini bio usamljenik na sceni. Njegov stil sviranja je bio izrazito individualan i ne bi bilo lako da sa nekim drugim solistom nađe zajednički jezik. Nije reč ni o kakvoj sebičnosti: prosto, Rory je na sceni uvek radio na ključ “otkačivanja” – tek kada uđe “u zonu”, što je mogao samo prateći sopstvene misli, a ne nekakve aranžmane, postajao bi onaj veliki gitarista koga svi volimo. 
Upravo iz tog razloga, ovaj materijal ima veliku vrednost. A bio je vredan i istraživanja. 
Počelo je tako što sam nedavno došao do bootleg izdanja zajedničkog nastupa ove dvojice iz Kelna, snimljenog oktobra 1990. godine. Tamo leti perje! Predaleko bi bilo da istražujem otkud to da ludaci sviraju čak i zydeco muziku na tom koncertu (ne, stvarno! čuje se harmonika!): ne znam i ne želim da znam! Iš, đavole! 
Uglavnom, tamo nalazim da ljudi najpre zajedno sviraju neke blues standarde, par Roryjevih stvari, pomenute zydeco pizdarije i, tek na kraju, baš ovu numeru. Aha, to govori nešto. 
I zaista, najzad nalazim sledeće: Bruce i Gallagher se sreću na Montreux Jazz festivalu 1990. godine. Budući da su bili stari znanci – štaviše, grupa Taste je bila predgrupa na oproštajnim koncertima grupe Cream u Royal Albert Hallu. novembra 1968. – Rory je predložio Jacku da mu se pridruži na sceni tokom jednog nastupa, na šta je ovaj reagovao po principu “teško žabu u vodu naterati”. Obojici se ovo dopalo, pa su ponovili recept tokom nekoliko nastupa na Roryjevoj turneji po Nemačkoj u jesen 1990. godine, što je materijal koji sam ja čuo. Ovaj zapis koji vidite i čujete je koncert upriličen za kultni TV šou Rockpalast, zahvaljujući čemu ostade jedini službeni trag te saradnje. 