ULAZ DOZVOLJEN SAMO POSLOM U VEZI S PROSLAVOM

Negde u ovo doba pre četrdeset i jedne godine Mirjana je počela da očekuje od mene da izilazim već jednom…

Govoreći o Janu Oortu, holandskom astonomu koji je sredinom prošlog veka opisao prostor iz koga nam stižu komete (poznat kao Oortov oblak), odredio položaj Sunca u Mlečnom putu (tridesetak hiljada (svetlosnih) godina udaljen od centra naše galaksije) i započeo mapiranje kompletnog Mlečnog puta primetivši usput strahovite događaje u samom centru, čime je pripremio put za uvođenje ideje o crnoj rupi u centru svake galaksije, Neil deGrasse Tyson postavlja uznemirujuće pitanje:

Does the fact that most of us know the names of mass murderers, but never heard of Jan Oort, say anything about us? (Da li činjenica da većina nas zna imena masovnih ubica ali nikada nije čula za Jana Oorta govori išta o nama?)

Zaista. I šta mi u životu zapravo slavimo? Pogledajmo kalendar.

Slavimo Novu godinu (1.-2. januar), dan kada Zemlja načini jedan obrt oko Sunca, i to zgodno umetnutog datuma između zimskog solsticija (22. decembar) i perihela Zemljine orbite (4. januar). Zatim po pogrešnom kalendaru slavimo Božić (25. decembar), rođenje Isusa Hrista, verskog vođe i dokazanog smokvoubice, navodnog zaljubljenika u mir neograničenih moći, u čije ime su tokom milenijuma počinjeni zločini nezamislivi koliko i starost kosmosa. Sledi dalje Dan državnosti (15.-16. februar), gde slavimo dan kada je usvojen Sretenjski ustav, jedan od najnaprednijih ustava tadašnje Evrope, a koji je dekretno i pod pritiskom tadašnjih velikih sila ukinut dve nedelje kasnije. Obično je sledeći Uskrs (hmmm… negde u aprilu… zapravo ne, nećemo tako. Evo vam malo naučne moći: 12.4.2015, 1.5.2016, 16.04.2017, 8.4.2018 (aha!), 28.4.2019, 19.4.2020, … 10.4.2072… Gausov algoritam ima dvadesetak redova, zamajavači pashama i mladim mesecima jedni zamajavački), dan slavljenja takozvanog vaskrsenja Isusa Hrista. Potom obično dolazi Međunarodni praznik rada (1.-2. maj), kada se sećamo stradanja čikaških radnika koji su započeli borbu za pravo da ne budu samo radnici već i ljudi, zahtevom za tri osmice: osam sati rada, osam sati ličnog života i osam sati odmora, a čiji se štrajk okončao pokoljem u izvođenju države. Konačno, pred kraj godine slavimo kraj Prvog svetskog rata (11. novembar), strogo vojnički gledano najvećeg krvoprolića koje je svet doživeo.

Dakle, slavimo početak (pogrešnog dana) i kraj tradicionalne priče preko svake mere zagorčane temeljnom mozgovnom slepošću koju ista zahteva i koja nikakve veze nema sa svakim sednimi čovekom koga na ulici vidite, jednu lokalnu fatamorganu, dva monstruozna krvoprolića sa klimavim elementima hepienda i jedan obrt oko zvezde. Sve u svemu, tanko… i nijedan jedini čovečanski rođendan.

Nezavisno od zakonskih obaveza, teraju nas barabe kapitalističke da stalno slavimo i još ponešto. Recimo: dan ljubavi (ide nam teturavo, kako nas obaveštava čuvena teta sa ulice – Znate li šta je četrnaestog februara? Naravno, osmi mart), dan broja pi (preuzet iz Amerike pa se pogrešno slavi četrnaestog marta umesto duhovitog trideset prvog aprila, prvog maja takoreći) i dan planete Zemlje (gasi li ovde iko svetlo sem nesrećnih železničara?), dane obolelih od raznih boleština (kada obraćamo pažnju na njih da bi koliko sutra liberalni kapitalizam učinio sve da ih zaboravimo – konsultujte se sa svojim lekarom ili farmaceutom)… i tako redom. Svaki dan je dan nečega.

(Naša je kultura, naravno, osobito mračnjačka. Ne možemo dozvoliti da slavimo sreću, ne dolazi u obzir. Jer je sreća humanistička stvar, radosna i otvorena. Srećom, ima drugih ljudi na ovom našem Jednom koji slave kratkodnevnice, ravnodnevnice, dugodnevnice, nezarađenednevnice… žestokim karnevalima na kojima se ne pita ko šta i kome radi, i nije važno ko šta i kome radi… sve dok radi. Mi takve stvari ne trpimo. Taman posla, nebeski narod ima da dostojanstveno potone i nestane, ne pristajući da makar jednog dana u godini skine pantalone u javnosti… pre svega da mu se ne bi videle pocepane gaće.)

I danas je takav jedan dan, slavljenički. Dan Roma ili, kako se nekada govorilo a sada se nikako ne sme jer je kukusiganama kažnjivo, Cigana. A takođe je danas i moj rođendan. I zato banda liberalnodiktatorska može da mi pljune pod prozor, danas kao i svakog drugog dana. Moji drugovi Ciganji i ja slavimo isti dan. I oni i ja volimo Zvezdu. I oni i ja ne dajemo pet para na kojem će nam kamenu glava uveče usnuti. Slavimo, doduše, svako na svoj način: oni bučno i grupno po principu prolećenamojeramesleće koji meni ide na ganglije, ja tiho i porodično Floydom protiv koga Cigani nemaju ništa protiv (iako bi, kako kažu, ipak bio mnogo bolji da ima trubača). E pa žalim slučaj, trubače ćemo danas preskočiti. Ide stvar meni za dušu! 🙂

Rođendan je najbolji praznik. Tada si rođen, tada si dobio jedinstvenu šansu. Da učiš, trudiš se, otkrivaš, grešiš, popravljaš, voliš, ne voliš. Da skačeš, padaš, ustaješ, ponovo skačeš, grešiš, popravljaš. Da voliš, ne voliš, grešiš, popravljaš. Da stvaraš, podučavaš, grešiš, popravljaš, pututješ, odmaraš. Grešiš, popravljaš. Da stalnim činjenjem stalno umanjuješ bezuslovnu slobodu dobijenu rođenjem. I na kraju, kada svoju slobodu potrošiš, da umreš i oslobodiš prostor za budućnost.

Liberalni kapitalizam jako vodi računa o tome da slučajno ne slavimo ničiji rođendan. Oduprite se! Slavite svačiji rođendan punim srcem. Ali pre svega svoj! Jer ne možete slaviti ništa i nikog ako sebe ne slavite. Ne možete voleti ništa i nikog ako sebe ne volite.

Živeo ja! Živeli Cigani! Živeli svi redom! 🙂