СФ иза кулиса, завиривање четврто.

Џоу Халдеману је, изгледа, брзо дојадило да смишља како да уфркести цивилизацију, па овог пута имамо нешто сасвим другачије.

Пут свега телесног

И напокон би тако да баш нико не мора да умре, докле год га бар једна особа воли. Поступак којим се постизала бесмртност је трошио то гориво.

Скоро свако може да нађе неког да га воли, бар неко време, а и ако онда тај неко каже па-па, већина уме да се доведе у ред бар толико да нађе неког другог.

Ал’ ту и тамо се увек нађе по неки примерак ког је тако тешко волети да му ни гладно куче не узима бисквит из руке. Бебе га једном погледају и добију грчеве. Жене прекрсте ноге кад он пролази. Заклети хомосексуалци напрасно сви гледају на неку другу страну. Старци, очајнички жељни друштва, бајаги задремају.

Најекстремнији такав примерак је био Кастер Тралија. Из утробе је изашао зубат и ујео доктора. У основној је прекидао вежбе из обуке за љубав својим врло отровним прдежима. Прославио је пубертет годином некупања. Кроз вишу основну те средњу школу стварао је од заљубљених парова непријатеље тако што је о њима ширио погане лажи. Основао је мастурбациони клуб и није примао чланове. У школском годишњаку је једногласно изабран за “има најмање шансе да преживи, ако се ми питамо”.

На студијама се још горе распустио. Кад су сви остали осетили први дашак смртности и махнито се заводили у самоодбрани, Кастер је изјавио да мрзи жене скоро колико и мушкарце и уживао у својој слободи од љубави и узвишености изнад тискања гомиле. Смрт није ништа кад се упореди са паклом ослањања на друге. Кад је, као свеж бруцош, морао да се определи за неко занимање, написао је “пустињак” у све три рубрике.

Свет је, међутим, постао већ поприлично пренатрпан, јер је много људи волело једно друго толико да су производили своје копије једну за другом. Једино место где би Кастер могао да се истински осами је била аустралијска пустара. Средио је да га хеликоптер спусти тамо са великом цистерном воде и гајбама хране. Рекли су да ће свратити догодине, рекао им је да се не гњаве. Кад одлучиш да не живиш довека, година или деценија тамо или овамо не значе много.

Нашао је мир међу валабијима и дингоима. Један кенгур је почео да га прати, па га је прихватио као мезимца, и са њим делио своју рехидрирану Кентакијску пржену пилетину и рибу и чипс уз то.

Живот је био пријатно стерилна и бесциљна потрага. Кастер и кенгур му су крстарили пустаром уздуж и попреко, превртали камење само да би гњавили живуљке испод. Кенгур му је био привржен, што је напаст, али је бар ћутао, а однос са Кастером му је био провидно себичан, па су се слагали. Научио га је да проси, а онда, не давши му ништа, и да цвили.

Једног дана, попут Робинсона Крусоа, нашао је отисак стопала. За разлику од Робинсона Крусоа, пожурио је у супротном смеру.

Али отискивачица стопала га је посматрала већ неко време, па га је надмудрила. Знајући да ће он бити одсутан целог дана, кренула је са растојања од неколико миља, све ходајући уназад поред његовог логора, знајући да ће његов пустињачки инстинкт да га доведе, уврнутим путем, право у њену пећину.

Парки Гума је решила да и сама оде у пустињаке, кад је прочитала о Кастеровом одважном чину. Али након отприлике једне године ужелела се купања и неког да је воли да не би умрла, тим редом. Тако се, под завитланим Млечним путем, уочи тридесет првог века, ушуњала уназад у своју пећину, и спискала месечну залиху воде да пропере своје тело, које се није истицало ничим до тим што је чисто и једино женско на две хиљаде квадратних миља.

Парки је остала необучена и чиста, брижљиво се сместила поврх камп столице и чекала да Кастера радозналост и презирање људи доведу назад у њено скровиште. Ушуњао се пар сати после зоре.

Устала је и раширила руке, а његов миљеник кенгур је одскакутао престрављен.

Кастер се затекао паралисан мешавином супротстављених нагона. Виђао је он голе жене, али на сликама а не тако са све телом, и баш није знао шта би.

Парки му је показала.

Остало измиче историји. То што му се она дивила и пошла за њим у  пустињу је било још дражесније од клизавице у коју су се упустили након што га је опрала. Али и то је било револуционарно. Кастер је морао да призна да би година или век или миленијум овога били бољи него да се изврне па да му дингои рашчерече леш и развуку кости по незаинтересованом песку.

И то је прича Кастерова, и наша. Купање му се никад није омилило, те се не може рећи да љубав побеђује све. Али још увек може да победи смрт.