Na kraju travničke čaršije, ispod hladovitog i hučnog izvora Šumeća, postoji otkad svet pamti mala „Lutvina kahva“. Toga prvog sopstvenika kafane, Lutve, ne sećaju se ni najstariji ljudi; taj je bar stotinak godina već na nekom od razasutih travničkih grobalja, ali svi idu kod Lutve na kafu i njegovo se ime pamti i izgovara tamo gde su zaboravljena imena tolikih sultana, vezira i begova. U bašti je kafanica, pod samom stenom, u podnožju brega, ima jedno odvojeno, hladovito i malo uzvišeno mesto, gde raste stara lipa. Oko te lipe i između stena i busenja uklopljene su niske klupe nepravilna oblika na kojima je zadovoljstvo posedeti i sa kojih se teško ustaje. One su izlizane i iskrivljene godinama i dugom upotrebom i potpuno srasle i postale jedno sa drvetom, zemljom i kamenom oko njih.
Eeee, posle ovog citata teško je zaustaviti se, mora još…
Za vreme letnjih meseci, to jest od početka maja pa do kraja oktobra, to je, po davnašnjoj tradiciji, mesto na kom se posle podne, oko ićindije, sastaju travnički begovi i ugledniji ljudi koji su pripušteni u njihovo društvo. U to doba dana niko se drugi od građana ne bi usudio da sedne i pije kafu na toj uzvisini. To se mesto zvalo Sofa. I ta je reč u narodnom govoru u Travniku imala, kroz naraštaje, svoje utvrđeno društveno i političko značenje, jer što je na Sofi rečeno, pretresano i zaključeno, to je bilo gotovo isto toliko koliko da je rešeno među ajanima, na Divanu kod vezira.
– * –
Dobar deo mladosti sam proveo u kafani. Da sam se opijao – nisam. Više me je zanimalo šta je rečeno, pretresano i zaključeno. Društvo mi je bilo takvo. A kada se društvo rasturilo, prestao sam da idem u kafanu.
Ponekad me uhvati nostalgija i poželim da uđem u moju kafanu. A nje više nema, nestala je u vremenu. Na mestu gde je nekada bila, neki novi klinci vode neke druge razgovore.
Zato tražim novu kafanu. Onu, starinsku, sa kariranim čaršafima na stolovima i konobaricama koje znaju šta pijem čim uđem u nju.
Ne mora u njoj da peva baš Eva Ayllon, mada mi ne bi smetalo. 