Kada si rasterećen svakodnevnig briga, možeš da pustiš mašti na volju. Samo što to ne može da se desi u Zemlji Srbiji. Nije ni čudo što u poslednjih desetak godina najopičenije stvari u muzici stižu iz severnih krajeva Evrope. Izgleda da su se Skandinavci oslobodili svih ovozemaljskih briga i bacili se na kretivno stvaranje.
I ne samo u muzici: ima tu još koječega. Možda se neko i prihvati da napiše ponešto o knjigama, flimovima i TV serijama koje imaju bolje priče od svojih uzora…
Koliko sam mogao da naslutim, recept je poprilično jednostavan: okupiš istomišljenike, pobegnete u divljinu, malo šikate, žderete i radite koješta, a sve što vam padne na pamet zabeležite. A ako je tu prisutan i neko ko zna sve te ludosti da poveže u celinu, eto nečega interesantnog i neuobičajenog.
Da ste me prošle godine pitali šta me je najviše zabavilo u muzičkom svetu, ispalio bih kao iz topa – Procosmian Fannyfiddlers. Zašto? Zato što sam album Interference Number 9 (2012) vrteo skoro svaki dan. Na njemu je sve neuobičajeno i prividno bez kontrole. Dok ga slušaš, nemaš ni približnu predstavu o tome na koju će stranu grupa krenuti usred svoje žurke, ne libeći se da promeni i nekoliko žanrova u jednoj pesmi. O uvrnutim tekstovima da i ne pričam. Izgleda da njihovom specifičnom humoru nikada nema kraja.
U svim pesmama pojavljuju se majstorske posvete od po par taktova nekim drugim važnim autorima. U ovoj današnjoj, primećujem direktne asocijacije na PFM i Czeslawa Niemena, što mi govori da su se naslušali svega i svačega.
Što je najluđe, mogu samo da pomenem da ih ima sedmoro u grupi, da su osnovani 1995. godine i da su snimili osam albuma. Imam samo ovaj poslednji, a ostali kao da ne postoje, iako sam ih svojski tražio.
Još uvek ne gubim nadu da će me pronaći barem neki od tih njihovih brojnih albuma koje još uvek nisam preslušao. Da se na vreme uključim u žurku… 
Komentari su onemogućeni.