Једна од пре: прибор за јело није за јело

Није за јело, него за сликање. Посетиоци Суштине су већ навикли да овде срећу фотографије окренуте хедонизму. Много је јела овде освануло пре него што је кренуло ка устима. И сам патим (чуј, патим!) од те навике, јер има гозби које ваља запамтити.

Међутим, овог пута оброк није био толико сликовит, колико амбијент. Нека кафана са терасом, негде у старом Београду, шира околина радио Београда (дакле, не бих умео да је поново пронађем), седимо, пијуцкамо (заклети возач бистри историју, дакле књаза), саће клопа, ево изнели су нам есцајг… и, ово се не пропушта, шкљоц:

(велика)

Овако нешто нисам успео да снимим по Америци. Под један, слабо има места где се клопа напољу. Делом и зато што сам тамо углавном био у крајевима где је влажна клима, па је неугодно да се узалуд презнојавате док једете – једе се унутра, у климатизованом простору. А опет ни унутра не бих могао овако нешто да снимим, јер нема тих боја, Америка је сива (осим реклама и амбалаже).

Код нас је ипак шареније. Овде се баш лепо наместило, настрешница од платна у чистој тамноплавој, јаркоцрвен салвет, какав нигде ван Србије нисам видео, и чак мало зелене однекуд. Келнер се, пак, својски потрудио да ово лепо сложи. Платнени салвет је таман напола неутралан, није неке неодређене боје, а и столњак, ко га је карирао, свака му част.

Сад сам прегледао остале фотке са тог ручка… била нека пица, ни тамо ни овамо. Има је на укупно једном снимку, неоштро. Да сад нисам погледао, не бих се сетио. Ал’ овај есцајг сам запамтио.

Наравоученије? Ако га има, гласи: може да се добро шкљоцне и на празан стомак. Треба гледати око себе, не само у правцу кујне.