Завиривање у СФ – епилог

Што волим кад ми се намести да напишем читаву серију нечега, па онда још и завршницу серије, и мислим да сам готов, кад оно… није него. Није готово кад је готово, него је готово кад ја кажем да је готово, рече Тома Бебић.

Остаје ми мала задовољштина да сам донекле био у праву – од она четири предлошка, таква каква су, неће бити романи, и нису. Али.

Наставио сам да читам Халдемана редом, и наишао на “Добијање у времену” где, нуто чуда, управо развија ону прву варијанту, где се бесмртност купује на рате. С тим што је две ствари избацио (размену знања, и оног Дајката), јер му није била завршна премиса да свет у задатом тренутку одлази у очин, а убацио неколико других. Пре свега, корпорација Бесмртност (или како се већ зове овог пута) је замишљена да спречи свевлашће бесмртних, тако што ће они сваких десет година имати да бирају између докупљивања још једне деценије живота по цену да сву своју имовину препишу корпорацији, или да уживају у свом иметку док су јоште живи. Од оног милиона није одустао – то је минимални иметак без којег неће ни да разговарају, и због којег многи добитници на лутрији никад нису могли да купе још десет година. Јер нису научили како се праве паре. За шта и даље не постоји рецепт – јер за десет година се нешто промени, застари знање, Јово наново.

Корпорација би требало да улаже сво то богатство управо у стабилизацију човечанства, кроз образовање, праведну расподелу, улагање где треба, и да тиме спречи да бесмртници буду омрзнути. Јер нису стварно бесмртни, и не могу то да искористе да буду вечито богати и владају светом.

Заплет се плете, наравно, око тога да неко испотиха преузима власт у корпорацији, главни јунак и његова драга беже из Дубровника, где на некој журци држе састанак на ком се догађа преврат, и где налазим

– Још увек једеш као птица?
– Да, свака два дана поједем буба колико сам тешка.

што ми прочачка неки зачепљен сифон у глави и сконтам да сам књигу већ читао и скроз заборавио… Елем, они беже прво у Републику Конч, која стварно постоји у неком облику, па у Новисибирск у астероидном појасу, па њу отму и врате на Земљу а он крене за њом, зликовац их склепта али га они среде и готово.

Све ово не би било вредно неког помена, да нисам нашао још једну Халдеманову књигу, “Стари двадесети“, где се он такође бави бесмртношћу, и запетљава ствар још горе. Бесмртност се и даље плаћа, али сад по моделу фармакомафије. Први пацијенти плаћају милионе; наредна тура стотине хиљада… у време кад цена силази на десетак хиљада, са одличним изгледима да се спусти на цену половног телевизора до краја године, већ почиње рат између бесмртника и раје, при чему је небитно шта је повод, ко је први почео, ко је крив итд. Завршава се биолошким оружјем које покоси смртнике, дакле око 97% становништва планете. За разлику од већине осталих Халдеманових романа, у којима се он непосредно бави ратом (био је у Вијетнаму и то никад није заборавио), овде је рат готов, и преживели имају читаву вечност да га преболе.

Радња прати пет бродова, којима ће требати око хиљаду година да са својих 800 путника стигну куд су наумили (слично броду у “Заувек слободни“), и добар део радње би могао да се назове “дух у холодеку“, јер се цела радња врти око догађања у “старом двадесетом”, времепловском симулатору двадесетог века (који се цео догађао само у САДу, уз једну епизоду у Вијетнаму где само Амери имају текста – дакле могуће је мислити у галактичким размерама а остати провинцијалац), на који су се скоро сви навукли и чекају на ред да поново оду у њега. У ствари, симулатор је постао практично свестан, пролази све Турингове тестове и још вара на њима, и у ствари (рекурзивно!) цела посада је успавана и живи у симулацији у којој посећује симулацију…

Чича мича и готова прича, рекло би се. Међутим, Халдеман има обичај да неке од главних идеја држи као бајаги споредне. У “Куповини времена” има чак две друштвене творевине које се опиру укључењу у светски систем, које су практично анархије (дакле безвлашћа), засноване не на правном наслеђивању претходних држава и свом том запетљанцијом, него на минималном друштвеном уговору написаном начисто, што су касније, много опширније, разрадили Вернор Винџи, Нил Стивенсон и Аластер Рејнолдс.

Његов пар авантуриста доживљава трансформацију под утицајем дроге комбиноване са бесмртношћу; дрога изазива успорење субјективног времена (у ствари убрзање, тако да шест дана у стварности изгледају као двадесет година – али је питање шта би ту био исправан израз, јер и тзв. “успорени филм” се прави тако што се снима убрзано па после пушта редовном брзином… хм, које да се броји?). У кључним сценама обрачуна са зликовцем, госпојица не добија надљудску снагу, него брзину, пребије кога год треба за неколико секунди, а после буде јако гладна… што се, од речи до речи, догађа Милесу Тегу у последња (условно речено послења) два наставка Дине Френка Херберта (остале Дине не бројим). Њему се те способности буде након међудејства његовог генетског наслеђа, неке дроге која треба да спречи сондирање ума, и новог модела сонде који ради на неком новом принципу; он исто за три секунде побије кога треба и то голим рукама, а после поједе вола.

И то са симулацијом унутар симулације, где је кључна ствар да њен становник некако сам сконта где је, се појављује и другде, пре свега на филму. Фасбиндеров “Свет на жици“, касније поново урађен као “13. спрат“; “Матрица”…

Идеје су гориво СФа. Рециклирање горива је такође СФ идеја. По начелу истовремености, практично је небитно чија је прва. По дијалектичком материјализму, услови за настајање су постојали, те је само било питање где ће да се појави, можда и на више места истовремено.

 

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image