Društvo za sprečavanje okrutnosti prema dugokosim muškarcima

Bila je jesen 1964, mlađahni David Jones je već sebi dao pseudonim David Bowie, a onda je presmotao tabak i napravio društvo koje zastupa interese dugokosih mladića…

Vrlo interesantna stvar, pogotovo sa stanovišta sadističkog ophođenja milicije prema dugokosim momcima u mojoj varoši tokom šezdesetih i sedamdesetih, o čemu sam slušao brojna svedočenja tadašnjih momaka… Poslednje javno šišanje u centru Kikinde milicija je upriličila, ako ne grešim, u proleće 1977. godine, u najstrožem centru grada, na ulici, misleći da tim činom izlažu sramoti dotične dugokose dečake.

Dok sam bio klinac, moji roditelji su za mene nepogrešivo birali najgore i najjeftinije frizere u gradu, one koji su perfektno isticali moje klempave uši, što mi je tada teško padalo. Ne znam kako bih prošao sa milicijom da sam sedamdesetih bio u godinama kad sam mogao sam da odlučujem o svom izgledu; sa njima sam prva iskustva stekao tek ranih osamdesetih, kada je u mom društvu bilo zabavno da sviramo gitare i pevušimo u parku kad padne mrak. Neverovatno im je smetalo što pri pretresu nisu mogli da pronađu nikakve narkotike; no zaista, moja ekipa se zadovoljavala cigaretama i alkoholom.

Pola svog života sam nosio dugu kosu, u talasima: od petnaeste godine do vojske, od vojske do ženidbe, od Aninog rođenja do bombardovanja, od 2006. do prošle godine. Beše zanimljivih epizoda zbog kose…

Sećam se kako su se došaptavali i pričali kako sam uhapšen kada su trojica pandura, jedna u civilu i dvojica u uniformama, došli na kapiju fabrike u kojoj sam tek počeo da radim te jeseni 1994. godine i, uz moje ime, pomenuli “to je onaj novi, dugokosi, što vezuje kosu u rep”. Nisu znali da je jedan od te trojice moj (očigledno neobazrivi) drug i kolega, pa su došli na kafu – ovaj u civilu da vidi neku novu opremu koja je taman stigla u moju kancelariju, a ova dvojica da ubiju vreme u patroli. Zamislite tog razočarenja kad se ispostavilo da ipak nisam priveden niti su me, usput, ošišali. Posle nekog vremena, svima je prestalo da smeta kako izgledam, a o meni su počeli da sude na osnovu rezultata na poslu i kolegijalnog odnosa koji sam imao prema svima.

Pamtim facu svog tasta kad sam se vratio iz Mokrina 16. aprila 1999, kad nije bilo uniformi za trećepozivce u ratu u koji nas je ona Svinja uvukla protiv NATO pakta, pa su nas vratili da se javimo sutra. Pre toga već bejah usput otišao berberu i olindrao skoro 30 cm kose, znajući da ću lakše podneti gubitak kose nego buve u brlogu u koji su me poslali (nisam morao da se ošišam, proverio sam blagovremeno, nego se to i empirijski posle pokazalo kao mudra odluka). Siroti čovek nije mogao da skupi usta koliko mu je bilo smešno što me je video najzad ošišanog. Kad sam posle sedam godina opet pustio kosu, nije više ništa rekao.

Pamtim neke malene slučajeve ljudi koji su, ne znajući ama baš ništa o tome ko sam i šta sam u toku nekog grupnog poslovnog kontakta, nalazili za shodno da u prvom minutu kontakta izreknu svoj sud o meni ili makar pokažu ignorisanje, a posle su se uvijali kao gliste preda mnom u pokušaju da mi se dodvore, konačno kapirajući neke stvari. Naravno, nikada nikome nisam ni reč rekao ili zamerio, a kamoli se svetio zbog toga, nego me je beskrajno zabavljalo to što dužina moje kose može da bude katalizator ponašanja ljudi čije predrasude su veoma velike.

Kosu sam, poslednji put, skratio pre oko godinu dana. Trenutno izgledam kao štićenik i ne marim mnogo zbog toga, osim nepobitne činjenice da se tako Jasni više dopada. Hoću li ikad više nositi dugu kosu? Ko bi to mogao da zna…

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Arhiva, Istorija, Koncepti, Pojave, Sudbine, TV i označen kao , , , , , , , , . Overite permalink.

Jedan komentar na Društvo za sprečavanje okrutnosti prema dugokosim muškarcima

  1. d.r.fairday kaže:

    Имам историју исте врсте, нешто мало дужу. Онако мало преко рамена, прерачунато у године. Само два бисера из просветитељског ми периода.

    Бисер први: док сам тражио посао, затекнем се са ћалетом негде на отпаду, тражили смо неко гвожђе да туримо у бетон. Онако прљави, пређемо преко до фирме где је радио, железничка капија, на њој вратар, зна ћалета… “је ли ти то ћерка?”. Шта да му кажем? “Нисам ја она женска с брадом, него њена сестра”. Годину касније, ја разредни његовој ћерци, држим родитељски, он у последњем реду вежба невидљивост.

    Други: Пита ме колега како ја то могу да држим наставу са том брадом и косом. “Не знам за вас, колега, али ја кад радим, користим унутрашњу страну главе, спољна уопште не утиче”.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

A sad malo aritmetike: <span class= *