Za razliku od većine muške populacije, nisam pasionirani gledalac utakmica. Jedini izuzetak je kada igraju Brazilci – to ne propuštam. Kod njih se još uvek očuvao duh igre pa, ma koliko se treneri trudili da tim igra kao precizna mašina, uvek im se omakne po neki brilijantan potez s loptom. Onaj o kome se ne razmišlja u sklopu taktike, već se desi sam od sebe.
Strast svih Južnoamerikanaca za fudbalom teško je opisati, a kada se Svetsko prvenstvo organizuje u Brazilu, to nije samo sportsko takmičenje već beskonačna žurka.
Pre petnaestak godina došla su dva Brazilca da igraju za lokalni fudbalski klub. Kako je to bila poprilična senzacija, momci iz sportske redakcije su ih pozvali u radijsku emisiju kako bi uradili razgovor sa njima. A onda su mi zakukali:
– Šefe, treba nam neka odgovarajuća muzika kao podloga…
Da, da, i ja sam nekad bio Šef! 
Samo sam se nasmejao…
– Radite vi svoje, a ja ću svoje.
I sve je teklo uobičajeno do prvog muzičkog bloka. A onda je počela “Ponta de Lança Africano (Umbabarauma)” Jorgea Bena. Brazilci su pobacali slušalice sa glave, počeli da igraju, a radijski studio se pretvorio u karneval u Riju. 
O albumu Africa Brasil (1976) svašta se može napričati. Jorge Ben je vešto pomešao zvuke Afrike, sambu, funk i još koješta u ploču koja se lako konzumira i dugo pamti.
Play ball, play ball, ball player
Play ball, I want to play ball, ball player
Jump, jump, fall, get up, go up and get down
Run, kick, find a hole, thrill and give thanks
See how the whole city empties out
On this beautiful afternoon to watch you play
Play ball, ball player
Tekst pesme nije refleksivna poezija. Ali, ako se malo bolje pogleda, to je način života u Brazilu. 
Nema više, odoh da gledam utakmicu. 
Svidela mi se malo drugačija definicija koja kaže da je odbojka brazilski nacionalni sport, a fudbal je – religija. Čini se da je to vrlo dobar opis situacije.