Kraj sedamdesetih je bio totalna ludnica, barem kada je muzika bila u pitanju. Raščistila se punkerska buka & galama, pa su počeli jasno da se profilišu autori koji su se trpali u new wave. Pored punkerske energije, oni su nudili i odlične pesme. Stoga nije ni čudo što mnoge od njih još uvek često slušam.
Ono što valja, dobro je i posle nekoliko decenija. 
Clive Gregson je bio jedan od tih talentovanih momaka koji je video svoju šansu i pokušao da dopre do šire publike. Napravio je grupu Any Trouble, sa njom snimio album duhovitog naslova Gde su sve te lepojke (1980) i momentalno postao jedan od miljenika muzičke kritike koja je u njemu prepoznala nadarenost za pisanje pesama koji se ne viđa svakog dana. Ali…
Iako je album Where Are All the Nice Girls? bio u svakom pogledu izuzetan i sa pravom se ubraja u najbolja ostvarenja tog vremena, Gregsona su ubrzo počeli da zafrkavaju po novinama. Ne zbog muzike & inteligentnih tekstova koji su precizno pogađali srž svih problema tadašnje mlade generacije na Ostrvu, već zbog izgleda. Ružnjikav i sa “cvikerima dobijenih od socijalne službe”, ličio je na klasičnog štrebera. I mnogo veću zvezdu u to vreme – Elvisa Costella.
Ne samo što je fizički podsećao na Costella, Gregson je, ne sa namerom, i zvučao kao on, pa su ga nemilosrdni mediji ubrzo proglasili drugoligašem & kopijom. Bez obzira što je i dalje snimao odlične pesme, to je bilo dovoljno da mu se u budućnosti posveti manja pažnja.
Bilo je vreme da se krene dalje. A to dalje je značilo da je završio u pratećem bendu Richarda Thompsona. U toj grupi je upoznao jednu od najboljih britanskih pevačica svih vremena – Christine Collister. Ovo poznanstvo je rezultiralo sa osam izuzetnih zajedničkih albuma i dve decenije veštačkog disanja za posustali britanski folk-rock.
Prošle godine, Gregson se vratio na scenu novim autorskim albumom This Is Now (2013). Za trideset pet godina ništa se suštinski nije promenilo. Udarna pesma je Ženske kakve volim!
Majstor se vratio! 
Komentari su onemogućeni.