Ovo slušanje će da potraje. Skuvajte kafu ili, još bolje,
naspite neko pićence.
Kako sam izašao iz puberteta, izašao sam i iz komplikovane muzike uz koju se lepila etiketa progressive. Iako se prva polovina sedamdesetih pamti po dominaciji tog pravca i mnogim brilijantnim albumima, kako je vreme odmicalo, tako je postajala sve dosadnija. A često i sama sebi cilj, pa su albumi sve više ličili na veštačke konstrukcije virtuoznih muzičara koji su na silu pokušavali da nadmaše sami sebe.
Dobrih petnaestak godina se na toj sceni ništa značajno nije dešavalo, a onda se pojavila hrpa novih i interesantnih bendova koja je inspiraciju nalazila u zlatnom periodu prog-rocka. Doduše, sa novim zvukom & načinom razmišljanja i prilagođeni novoj tehnologiji koja se, u međuvremenu, razvila.
Ja sam se i dalje držao starih i proverenih prog ljubavi iz mladosti.
Pre petnaestak godina, upoznam nekog Francuza na Mreži. Razmenimo bazu nosača zvuka i on odlepi na neke od retkih naslova koje imam u fonoteci. Spakujem mu i pošaljem ono što ga je zanimalo, a on meni, za uzvrat, napravi izbor prog muzike koja se njemu sviđa. Sve neka meni nepoznata imena, al’ ajd’ da čujem…
Tako kroz uši propustim IQ, Pendragon, The Flower Kings, Ozric Tentacles, Spock’s Beard… Ovi poslednji su mi baš legli, jer su svirali ono što sam nekada voleo da slušam, a zvučali su sveže i moderno. I, po običaju, počnem da čeprkam okolo-naokolo. I to čeprkanje me dovede do čoveka po imenu Neal Morse, koji se pokazao kao važan za žanr. Elem, ispostavi se da se radi o jako vrednom & talentovanom momku. Pored matične grupe Spock’s Beard, svirao je i u supergrupama Transatlantic i Flying Colors, a voli da snima i solo albume. Da ne pominjemo česta gostovanja i off projekte, o čemu je ovde već pisano, pa je kompletan opus teško pobrojati.
The Doors je uvodna mini svita sa konceptualnog albuma Sola Scriptura (2007) koji se bavi životom & delom hrišćanskog reformatora Martina Luthera. U principu, veoma škakljiva tema kojom se neću baviti. Nije interesantno to kako Morse vidi stvaranje Protestantske crkve (uzgred, on je aktivni vernik), već ono što on i muzilčari sviraju u ovih trideset minuta. A to je, kako se čuje & vidi u klipu, veoma uzbudljivo i ubedljivo.
I do zla boga teško za sviranje!
Pa se nešto pitam: Kako svu ovu komplikovanu muziku uspe da popamti? 
Rodila ga majka! A onda je skupio sve neku dečurliju što pojma nemaju šta je sto kila! 🙂