Једна од пре: кад врдне миш

И у доба кухињске лабораторије се експериментисало. Грејао се развијач, или се фотка развијала прво у меком негативском па онда у тврдом позитивском развијачу (енг. developer, дакле програмер). Вежбала се соларизација. А било је и разних случајних изума, незгода са срећним исходом.

Што је, дакако, коштало. Трошио се фото папир. Још горе, остајао је у води до ујутро или свеже осушен па остављен да се поравна, и сви виде шта је успело а шта није.

Са дигиталном фотком је прилично другачије. Експериментисање кошта само времена, а и тога мање него са хемијом. Много мање, јер хемији треба неколико минута да уради посао, а и онда баш не видите шта сте урадили, јер се ради при црвеном или жутом светлу, или треба спаковати материјал у онај црни папир, упалити светло, сачекати да се очи навикну на њега… Док се код дигиталне резултат види исте секунде или, ако сте радили нешто сложено и терали процесор да ради склекове, по цео минут.

Ово је почело као омашка.

(велика је овде)

Напросто ми врднула рука док сам тинцао кривуљу осветљења, па је крива испала доста стрма у средњим тоновима. И то не на овом снимку, него на неком суседном. Већ сам махинално кренуо да то исправим, кад сам схватио да ми се свиђа шта сам добио.

Кад сам у обради дошао до овог снимка, сетио сам се шта сам добио малопре на оном, и ископирао поступак. Онда сам још мало гуркао поједина места на кривој горе-доле, док нисам добио ово.

Светли део криве сам оставио мање-више како јесте; тамније тонове сам још затамнио, а стрми део, где прилично нагло прелази из једног у друго, наместио да буде тачно тамо где су ове младе гране орахове. И извукао изрез по своме, дакле тако да у слику уђе оно што хоћу а из ње изостане оно што нећу. Испало је тачно 3:2, сасвим случајно, што нисам ни знао до пре два минута.

Некадашња теорија је тврдила да је јачи контраст можда добар за црно белу фотографију, кад се тежи ка графици (тј оном кад жљебе линолеум па премазују оним катраном и отискују на папир), кад се жели да се нагласи ритам (дакле распоред ствари које се понављају – стубови, овце итд) или да се извуче предњи лик испред мрачне позадине. А за боју је требало одустати од контраста јер се боје не понашају добро.

Што је и било тачно за одређене дефиниције доброг. Добро је било да се смањи контраст да се баба-тетки не виде боре, да се виде лица и кад снимате у контра-светлу а нисте додали бленду-две, и да боје не буду дречкаве. Ово последње је био главни разлог што је већина људи пригушивала боје на својим раним телевизорима, па им је све изгледало прилично сивкасто и бледуњаво.

Немам тај проблем, осим што чак ни канонов чип није у стању да ухвати оне јасне боје госпојиних мушкатли и каранфила, прогорева. Ал’ зелене су му баш онако дивље, јасне и јарке. Тачно онако како их ја видим. Боје на овој фотци нисам ни дирао, само сам их мало пустио. Тај миш је чудо једно, прегризао ланац…

 

1 komentar na temu “Једна од пре: кад врдне миш”

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image