Veća fotografija je ovde. Čekao sam Ivana i Sanju ispred gradske biblioteke, trebalo je da stignu svaki čas. Morao sam da štriknem scenu (to je moj vid čežnje za kičem), jer opet se, kao na slici od prethodnog dana, desilo da je sa jedne strane sunce pičilo k’o ludo pri zalasku, a sa druge je dolazilo ovo što vidite. Vreme je bilo varljivo, nije bilo jasno da li će se pokvariti toliko da promocija Ivanove knjige bude pomerena iz prelepog dvorišta u tmurni atrijum biblioteke.
Pljusak je bio popriličan. A atmosfera u atrijumu sparna. Svejedno: opet smo čuli nekoliko sjajnih priča, jer Ivan Ivačković ih u svojoj torbi sećanja ima zaista mnogo.