Pretpostavljam da se većina ljudi koji navraćaju ovamo seća “Džuboksa“, časopisa iz sedamdesetih koji je pretekao u osamdesete pre nego što se tiho ugasio. A da li se ko seća “Džuboks magazina” iz šezdesetih? Prvog jugoslovenskog muzičkog časopisa posvećenog rok muzici, čiji je urednik bio legendarni Nikola Karaklajić. I ja ga se slabo sećam, još sam bio klinac. Na žalost, nisam sačuvao ni jedan broj.
Ali sam sačuvao nešto drugo – nekoliko flexi diskova koji su, ponekad, objavljivani uz njega.
Na jednom od njih nalazi se pesma “Hello, Goodbye” (1967). U opusu The Beatlesa ne smatra se previše važnom, iako je bila petnaesta po redu koja je postala broj jedan u Americi. Ponajviše zato što je tekst neozbiljna igra reči u kojoj je Paul McCartney demonstrirao kako se ni iz čega može napraviti hit. U mnogim knjigama nalazio sam svedočenja o tome kako je John Lennon mrzeo da je izvodi, smatrajući je potpuno neozbiljnom i nedostojnom radova koji su zajednički potpisivali.
Meni je bila važna jer je to bila prva pesma Beatlesa koju sam imao na bilo kakvom nosaču zvuka.
Godinama se šuškalo u muzičkim krugovima da producent Ralph Sall pokušava da okupi kremu kako bi napravili tribute album posvećen liku i delu Paula McCartneya. Sada definitivno znamo šta će nas grejati tokom naredne zime, koja može da bude i duga i hladna, u zavisnosti od toga šta bude odlučio Veliki brat.
Kao zagrevanje i veliko iznenađenje za mene, u javnost je pušten prvi klip. Nisam očekivao da će to biti The Cure, obično se ide na supertešku kategoriju. Kao mamac. Ali ne mari, zadovoljan sam. Roberta Smitha nisam odavno video, a kako se zagonetno smeška u spotu, brzo će svetlost dana da ugleda i dugo očekivani novi album njegovog matičnog benda.
Da ne propustim, mali za klavijaturama je McCartneyjev jedini sin, James.
Spisak izvođača je šarolik. Nalazim neka neočekivana imena a, sa druge strane, znam mnoge muzičare koji u svom repertoaru imaju fantastične verzije McCartneyjevih pesama koje bi se baš dobro uklopile u ovaj projekat.
Ali, ko mene pita…