Врати ми се у мислима

Италијане и Французе нисмо нешто варили. Много су шлагерашили, мало рокали… кад су Томажа Домицеља питали за протестну музику по Европи, рекао је “то је читава једна проституција постала откако су то почели да раде и Французи и Италијани”.

Још мање смо их варили јер од оног Сан Рема није могло да се чује ништа друго. Простор на тевеу и радију је био ограничен, па ако се нешто повећа нешто друго мора да се смањи. Тек месец-два након Сан Рема би почеле да се чешће појављују рокерске ствари на радију и мимо оних неколико сати што су их држали Никола и Никола.

И онда се мимо свих тих Ћелентана и Адамоа и Ђиљола и иних појави овај момак, уз Формулу три

Лучо Батисти је био, већ на прву лопту, звер из оба зоолошка врта. Пицнут и лицнут тачно за срцедрапатељску канцоњерску лигу, а опет са жестоким рокерским, скоро симфонијским аранжманом и гласом (мада… , и композицијама које су бар пет дана хода далеко од Сан Рема. На ову песму сам се залепио начисто и наслепо, апсолутно немајући појма о томе шта је то Лучо Батисти и да ли се маже на лебац или сипа у трактор.. све док нисам накупио хиљаду сати стажа на интернету, па се једном сетио да га потражим. Нашао сам га још на почившем Напстеру, док је још био, дакле поткрај прошлог века. Тј нашао сам музику, фактографија ми није падала на ум. Пуштао сам ово себи кад би ми се падало у севдах.

Држи ме и данас. Напабирчио сам шта сам знао италијанског, нашао оригинал текста, поједине речи тада није знао ни гугао, ал’ нисам му пуштао да преводи све одједном него по пола реченице, све док мени није било јасно. Е сад ви срачунајте колико је година прошло од појаве ове песме (и оне друге) до појаве гугаоног преводиоца. А онда сам дошао и до нешто тих тзв. чињеница, које углавном сметају.

Лучо није био никакав побуњеник. Он је био миљеник шоу бизниса, имао је зајемчене термине на РАИју, концерте, плоче су се продавале, певао је заједно и са Мином и другим певачима из претходне генерације (и то његове песме), дакле један уредни и предани шараф из машинерије. Као таквог, не бисмо га ни погледали тада. Не гледа ми се ни сад.

Али, тај део приче није допирао до главе, не допире ни сад. Музика јесте, и уливала се у уши до крајника, ако не и бубрега, оних светлијих… и наравно, ово сам хтео да напишем још прошле године, или да оставим за неки округао датум, ал’ кад ми је већ Зоћа дао шлагворт, морао сам одмах да реагујем (за одређене дефиниције појма “одмах” – прво сам однео тетки лек, тј зету, па онда ме закачиле некакве тзв. обавезе и шгјз, па дуге вечери кад више волим да читам него да пишем, док нисам ухватио овај сада сат. Ето).

А после су некако дошли на место и Ћелентано, и неколике Италијанке (чак и једна Ђана Нанини, са именом попут успаванке, а за расањивање), са свим тим распонима и грленим гласовима, наизглед неспојиво са душом рокерском, али. О том потом.

Komentari su onemogueni.