Једна од пре: без реклама

Овог пута помало лажем, оно “од пре” је “од прекјуче” (енгр. preqce, тачније prexinoc). А како то без реклама? Па, наместило се.

Мало сам га намештао и сам. Шетња главним сокаком, након нешто колача и баклаве код Цветановића (бозу сам прескочио, више нема ону боју и онај укус као пре 50 година, кажу нема више онаквог кукуруза), са ћерком, зетом и унучићима, дивота. Док су они ушли у неки дућан (део обуће није спакован, а већ је мало хладно за шетњу у папучама), наспрам мене се намести… ово.

eos_3329720141007_18_18_640

(велика)

Тај пролаз сам фоткао и раније, по дану. Овако ноћу је занимљивији због шареног светла. Антирекламна намештаљка се састојала у томе што сам искористио стуб и оквир од рекламног паноа (облепљена кутија у сред кадра) да заклоним сунцобране у пролазу, да се не види које пиво продају тамо. Јер… тако смо дресирани, текст ће увек да одвуче пажњу.

Дешавало се да у предсобљу стоји нека саксија, а да вишак воде, кад се залива па прође кроз Чувени Изум Број 7 (рупу на саксији) не би направио бару, испод саксије подметну неке новине. По правилу, види се наслов. По другом правилу, пролази туда двајес пута дневно, и сваки пут прочитам тај наслов. Оде око само. Још ако је наслов “Предах за дужнике”, што је било јако популарно једно време (шездесете? седамдесете?), сваки пут то прво видим као “предах за нужнике” и помислим “опет тај глупи штос”.

Дакле, хтео сам да избегнем ту ликовну верзију ушног црва; иначе ми не смета да сликам пролаз а у златном пресеку ми се натркечи бандера. Обоје су, за мене, равноправни чиниоци градског крајолика. Боље бандера него реклама, ето. Кад сам увукао фотку у Светлокомору, виђе врага – не види се ништа текста, дакле нема реклама. Нема ни корисног текста, а и шта ће ту – ово је главни сокак, пешачки забран, нема путоказа, кућни бројеви затурени негде, нема ничег осим реклама. А рекламе су намењене пешацима, који наилазе дуж сокака; ово је снимљено попреко, и сав тај текст је у ствари ту негде, али из профила :).

То што је светло у пролазу јаче него на шору, помало збуњује. Као да сам стајао у неком пролазу, међу тим столицама, а оно тамо је сокак. На тренутке сам успевао да толико збуним сам себе да не могу да се сетим одакле сам ово снимио. То може да значи да сам блажено помућен, или да са успео са фотком – задовољан сам у оба случаја.