Now is the time
I must let you go
We both knew this day would come
How it would hurt I could never know
Da parafraziram Milana Kunderu, velikog pisca & vrsnog poznavaoca slabijeg(?) pola:
Nije važno u životu imati što više žena, već što više dobrih;
kao merilo sopstvene vrednosti. Uostalom, iskusni ribari
male ribice uvek vraćaju u vodu.
Srećom, na vreme sam to pročitao! 
Zato neću danas da davim sa situacijama koje su davno proživljene i dešavaju se svakome, bez izuzetka. Neki drugi put, kada budemo imali manje interesantnog muzičkog gosta na Suštini pasijansa.
Ian McDonald je oduvek bio čovek iz senke. Ali važan. I barem dva puta u životu se našao na pravom mestu i sa pravim ljudima.
Kada je Robert Fripp naumio da oformi grupu King Crimson, prvi čovek koji je upao u postavu bio je McDonald. Bio je veoma zahvalan muzičar: svirao je klavijature, saksofon, flautu, gitaru i još svašta od instrumenata. On je u grupu dovukao svoju tadašnju devojku Judy Dyble, koja je otpevala prvu verziju monumentalne pesme “I Talk to the Wind“, a ubrzo ju je i ispratio. Njegov drugar sa kojim je pisao pesme, Peter Sinfield, priložio je tekstove, a Fripp je doveo svog drugara iz detinjstva, Grega Lakea, da peva i svira bas gitaru.
U toj postavi snimljen je jedan od najboljih albuma svih vremena, In the Court of Crimson King (1969).
Živeti sa Frippom nije ni malo lako, pa je McDonald ubrzo odustao. On je bio ona lirska, lepršava crta u ranim Crimsonima. Sreću je potražio na drugoj strani: prvo sa braćom Giles, pa sa Keithom Tippetom i na kraju sa ludacima iz grupe Fruupp. Sve redom zanimljivi projekti, ali bez ikakvog komercijalnog potencijala.
A onda je junak naše priče napravio džinovski korak u sasvim drugom pravcu. Kada je Mick Jones oformio Foreigner, McDonald mu je bio desna ruka. Stadioni u Americi su bili puni, kapala je lova… McDonald je izdržao tri prva albuma, nije to bio njegov svet. I otišao.
Nastavio je sa Hackettom & Wettonom, o njima stalno ovde čitate. 
Svoj jedini solo album, Driver’s Eyes (1999), snimio je sa starim drugarima. Potom je okupio 21st Century Schizoid Band, sa kojima se nekoliko godina zabavljao izvodeći uživo repertoar Crimsona. E, tu ludnicu treba videti, teško se zaboravlja. Razna gostovanja neću ni da pominjem.
You are a part of me, part of me
And you will always be, always be
And when we meet again, meet again
Then we will speak again
Kuriozitet: trebalo da je prođe tačno četrdeset godina da bi McDonald zasvirao na odličnom albumu Judy Dyble Talking with Strangers (2009).
Pa nešto razmišljam: da li stvarno prva ljubav zaborava nema? 