Oni koji dobro pamte prisetiće se da sam pre par meseci vršljao po Hrvatskom Zagorju. I zabio muzičku zastavicu u Zaboku. Za mesto od deset tisuća duša, ulov od dva talentovana momka nije loš.
Danas me je neki od portala bacio u Stolac. Za neupućene, to je grad u BiH federaciji, konfederaciji ili ’bem li ga šta li je već, nisam čitao Dejtonski sporazum. A sumnjam i da njihovi građani znaju u kakvoj državi žive.
Baš kao i mi.
U neko drugo vreme, kada se u škole išlo po znanje, na časovima geografije pominjao se Stolac. Sem imena grada zapamtio sam da je u njemu rođen ili živeo veliki pesnik Mak Dizdar. I to je sve, teško da je imalo još nešto da se zapamti. A od Mostara se nije skretalo ni levo, ni desno – ka Stocu, već se pičilo dolinom Neretve pravo ka moru.
Valja nama preko rijeke.
Do danas za grupu Početni entuzijazam nikada u životu nisam čuo. Ne postoje ni godinu dana. Ali sam hrabro kliknuo na klip, ma koliko mi ime grupe bilo benasto. Bosna je to, ba, nikada ne znaš šta te čeka ma koliko šašavo izgledalo. A onda me je croonerski vokal zgrabio i otpevao…
Spušta se suton, ton po ton
Čekaću još malo, znam, nećeš doć’
…i momentalno me je uhvatila neka tuga i melanholija koju je sjajni prateći video još više pojačavao.
Pomislio sam na Indexe, Dizdara, Mešu Selimovića, Neretvu, Sarajevo, kahvu iz fildžana, ćevape “Kod Ferhatovića”, Amiru i njene zelene oči, raju iz Bosne sa kojom sam se družio i upitao se:
Što li nam je sve ono trebalo?