Није Махериши Махеш, него душек. И није оно како се Југославија расфедерисала, него како смо черечили старог јогија, тј душек.
На том душеку се и мачка омацила неколико пута (а сад опет намерава, баш ме занима где ће), изигравао је магарца неколико година, и најзад смо дочекали и тај дан кад ће нам затребати резервни кревет, па смо га ослободили наслага (тј душека и свега што се накупило на њему), средили, прелакирали, сачекали да се осуши и онда му свечано углавили нови душек. А шта ћемо са старим? Хм… вуна је влажна и смрди, али неколико кила опруга од нерђајућег челика није за бацање. Грунф пази на магацин делова, будно! Дакле…
(велика)
Дакле, покушао сам прво маказама, али стара тканина се није тако лако дала. Онда сам прешао на маказе за лим, иде али је незграпно. На крају сам узео неки од оних кинеских жилета са дршком, који личе на ножеве, и распарао материјал тамо где није хтео сам да се исцепа. Вуна је већ ишла мало теже, јер је била ухефтана некаквим жичицама… ситна клешта и мало логике па се и то дало наћи и скинути. Хватао се мрак, и колико сам наслепо налазио те жичице, толико су комарци наслепо налазили слободна места по мојој глави… гррр, петнаести октобар, зар вама није истекло радно време?
Пет дана касније, душек и даље напола одеран, пардон, четири петине одеран, прислоњен уз кајсију, чека добровољца да га одере до краја. На једну од пуш пауза излазим са дугом цеви и, хм, гле како се то занимљиво пресијава. Није мотив све што сија… ма, шта није, пај сад.
Имам известан проблем са изоштравањем на дугој цеви. Јер цев није сасвим код куће, то је неки јапански објектив од целог килограма, коштао ме целу једну ситницу преко малог огласа, плус наравно адаптер са М42 на канонов бајонет. То опет значи да никаква струја не иде из објектива у тело, а ни обратно, дакле практично све има да се ради на руке. За светло није проблем, дам приоритет бленде и пратим коју експозицију добијам, и то буде углавном врло близу одличног. Проблем је изоштравање, јер некако успевам, понекад, да оком дотерам слику иако није оштра – и онда ми обично изоштри пола метра даље него што сам намеравао.
Овај душек је био права антимарфијевска контра, нешто као оно кад чекате аутобус, па ако запалите бус ће доћи одмах (одлично!) или неће па ћете издимити једну на миру, да вам нико не смета. Изоштрио сам га отприлике на средину, па на коју год страну да ме слаже, испашће добро.
Испало је добро, и још боље, јер је изоштрио тамо где сам хтео. Треба ту мало вежбе, гледати у онај нацртани квадратић, па кад је он оштар и слика иза њега такође изгледа оштра, онда је у реду. Кад је он неоштар а слика изгледа оштра, остав. Овако, одличан боке (изговорих “бокех” кад се изразих у аористу)(а оно шт сам прво написао је био имперфект), позадина се таман наместила да буде у сенци (други комшија сазидао ограду, благодарим) осим нешто зелениша доле (први комшија целе године није ту, добар зелен коров, фала такође).
И срећа у те дигиталне скаламерије па сам могао одмах да оверим снимак, јер поправног не би било. Иако је ово био јоги душек, стара градња циглом великог формата, прављено да траје а не ово кинеско ђубре данас… ипак је ово била јединствена прилика. За следећу пуш паузу, светло је отишло. О наредној, почела киша и ускоро се смркло. Сутрадан, опруге су зарђале. Ни прошлост није тако нерђајућа као што је некад била.
Епилог? По старом обичају, који преживљава већ трећу или четврту државу (зависи како се броји), у ово доба године се по месним заједницама паркирају контејнери за кабаст отпад. Баш ових дана је био у нашој улици, и остаци јогија су смештени тамо. Оде још један убуђао и раскомадан део прошлости.