Посрећило ми се да ми се поклопе одлазак у некакву набавку и суботњи ручак са шетњом кроз главну ми улицу, са даном какав је редак ових година. Средина новембра, а скоро све још увек зелено, небо чисто без иједне штрафте, сензор у канону свеже издуван… распали.
Наравно, док даме пазаре, ја глуварим на сокаку. Наравоученије овде некако дође пре приче – кад правите главну улицу правцем исток-запад, гледајте да буде довољно широка да сунце обасја целе фасаде на сунчаној страни чак и кад је краткодневница овако близу. Иначе никад нећете добити ово:
Но, ајде, чиста разгледница. Јесте тај одсјај од зграде преко пута (одувек се звала Волта, ал’ ту је већ двадесет и кусур година Симпић) симпатичан, јесте фин контраст осунчаних фасада и целе улице у сенци, ал’ опет разгледница. Окренем јој леђа, кад оно опет то исто.
Овог пута сам строго пазио да разлика у осветљености не варира много од краја до краја, па је небо углавном уједначеног тона (који се иначе постиже лако ако ручно задате бленду и експозицију, ал’ цркао ми један од точкића па сам морао да се ослањам на афтамацко мерење); пазио сам на хоризонталу тако што сам доњи пар квадратића за изоштравање вукао по доњој ивици фасаде, односно стакла, па сам имао мало да обрезујем; поларизациони филтер ми се замутио па сам га оставио код куће (а и не би много шта урадио кад се овако мења угао, осим што би можда направио нешто штете). Миц по миц и ући ћу некако у штос са овом техником.
Шта сам изрезао? Торањ цркве на левом крају горње и назив тренутног закупца приземља (а можда и дела првог спрата) десног крила некадашње Наме, потоње РКБеоград, коју још увек не успевају да попуне. Разлог: ем вишак текста одвлачи пажњу, ем је на енглеском (то за закупца – и није на енгрпском, то што изгледа као словна грешка у излогу је кривица Аутокрпа, смандрљао је мало). Цркви још мање треба реклама – ако ћу неког да рекламирам, то ће или много да га кошта, или ћу то да урадим због личног ћефа. Нек им је доста што су ухватили плац у центру града док су били власт.
Изрезао сам, у ствари, и пролазнике, док сам шкљоцао. А није да их није било – неочекивано лепо време за ово доба године измамило је… (нећу да спомињем Тибија, само ћу значајно да помислим на њега). Али, таква су времена дошла, да бисте фоткали насумичне пролазнике треба да имате адвоката, или бар живаца да се носите са разнима. За тај дан сам тај метар живаца већ потрошио, јер се нисам издерао на клинку у кинеском дућану која је дошла да ми каже да је забрањено фотографисање у дућану, него сам јој лепо рекао да ћу се држати тога кад буду окачили знак на улазу, да сви знају да они ту нешто крију и да је изричито забрањено, или да ми на улазу уруче фотокопију одговарајућег прописа из службеног листа по ком имају право да ми забране… А за то време, бар још двоје се фоткало по дућану, али мобилним телефоном, о чему овдашњи Кинези још нису добили директиву…
А после је и тај ручак лепо легао. Треба изаћи кад је лепо време и носити фоткалицу са собом, на свашта се натрчи, а и утрефи се тако и разледница са наличјем. Онај кабл што изгледа као што би требало да изгледа кад је здраво јако зима (кад не виси него се тако затегне да виси навише) је чист ћар.
Komentari su onemogućeni.