Ово је колико да одговорим Шефу на оно од јуче – о засићивању боја. Ко зна чим их је онај ‘ранио, кад су се онако заситиле. Ја такве боје добијам без чачкања…
…јер се напросто наместио дан, наместило се светло, ништа нисам морао да дирам. Само сам изашао на терасу, штрикнуо пешес комада по вертикали, нашао на некој од средњих кривуљу осветљења каква ми се свиђа (дакле највише личи на оно како сам ја то видео), сфотокрпио, ахм, фотоскрпио и ево:
Дакле, часна пионирска да нисам пипнуо ни један клизач који има било какве везе са бојом, боја је онако сирова каква се ухватила, нисам је прихрањивао. Она хранилица на бурету је за пилиће. Пилићи порасли, сад су кокошке и носе јаја, неколико недеља смо их пуштали по авлији па је зато код комшије зелено а код нас није. О засићењу тек има да причамо кад будем фоткао жуманца.
А фотка као фотка, ето, остао забележен још један такав леп јесењи дан. Тиби (значајан поглед) би рекао “овако леп октобарски дан нисмо имали целог августа”, нарочито зато што је ово шкљоцано седмог новембра. И госпоја је задовољна, она гомила грања код леве кајсије је одавно на изложби (тј изложена и пепео већ изнет) а гомила паприкаша (за неупућене, отпаци од летава и греда што остану кад оду мајстори) код брезе, види се помало иза оних црвених крпа за судове, такође је склоњена за следећу изложбу. Лишће са брезе је у међувремену опало, па се указало… а, не, нећу да кажем, него има фотка за неки други пут.
Komentari su onemogućeni.