Kao potpuni stranci, sa staklom u očima
Sa staklom u srcima, na licima
Ako me jednog dana, u dalekoj budućnosti, unuci budu priupitali kako je bilo u moje vreme, šta da im odgovorim?
Bilo je više tih vremena, toliko različitih jedno od drugih da bi neko, gledajući sa strane, mogao pomisliti da ona protiču na različitim planetama, sa različitim civilizacijama. Možda bi najjednostavnije bilo predočiti im svako razdoblje kroz odgovarajući film, tako da imaju i vizuelnu predstavu?
Ove dvehiljadite vidim kao “Blade Runner”. Odasvud čudna muzika, pretvorili smo se u Orijent, a ulicama šetaju replikanti – bića koja liče na ljude, misle da su ljudi i imaju ograničeno vreme trajanja.
Devedesete. Kao preslikane iz Orvelove “1984”. Podeljeni smo na užu partiju, širu partiju i nas prolove, ratujemo s Eurazijom. Moramo da pazimo šta govorimo… a ako smo nešto i ispravno rekli, pitanje je da li će i ostati ispravno tokom vremena. No, tu je Ministarstvo Istine koje će da ispravi stvar, tako da bude kao da nismo nikada ni rekli…
Do tada će se mališani sigurno već uplašiti i pitati me da li sam imao barem neki period kada je bilo lepo. Osamdesete, deco. Nemam jedan film kojim bih mogao oslikati to vreme, ali zato imam jedan bend koji subilimira čitavo to razdoblje. EKV. Stoga ću vam pustiti tadašnju muziku i ostaviti na vama da zamišljate kako je to bilo.
Danas je 20 godina kako Milana više nema među nama. Hvala mu na ovim pesmama koje su jedan od dokaza da je to vreme ipak postojalo…
Мени је ова песма била као предсказање које сам схватио тек за време Шетње. Та соба за пет хиљада људи је трг.
Као што сам и у другим Милановим стиховима смисао налазио много касније.