Utovar nedeljom, 9. novembar

Crkveni velikodostojnici nipodaštavaju nauku i naučni metod kadgod stignu. A kad ih savata bolest, brže-bolje pohitaju, preko reda, na ultrazvuk il’ magnetnu rezonancu.

Bespotrebno se mnogo vode uzburkalo zbog povratka Vojvode od zarđale kašike. Pošto nismo te sreće da ode “u nepoznatom pravcu” i vikne nam “Zbogom, žohari!“, ostaje nam da žalimo što sve ove događaje pratimo uživo i “iznutra”. Stari, pa i novi primitivci će s radošću falširati uz “Šeki is on the road again“, a nama ostaje da žal oteramo milfovačom (ali ne onom iz Bajčetine) i dobrom mjuzom.

Bez haškog suda teško da bismo saznali za mnoge zločine koji su počinjeni, ali greši svako ko misli da taj sud može da piše i prekroji istoriju ovih prostora. To mogu samo mas-mediji. A pošto su mnogi (ne)osuđeni dočekivani kao heroji po povratku na Balkan, sva je istina i da je još jedna uloga ovog suda bila jalova – da se zamislimo nad zlom i zločinom u i među nama. Za takve kojih bi trebalo da se stidimo mi sada glasamo.

A pregršt je specifičnosti po kojima će slučaj pomenutog vojvode ostati zabeležen u istoriji (umišljenog) međunarodnog pravosuđa, pa i pravde. Diljem pisane i elektronske štampe se mogu naći analize i sinteze ovog slučaja, koji se (privremeno) završava humanitarnom, a ne političkom akcijom. U bar jednoj od najmanje sto knjiga koje je valjalo pročitati pre početka druženja sa Suštinom pasijansa piše da je srećan onaj narod čija se istorija s dosadom čita.

U međuvremenu, primećujemo – i to ne sa namerom da zavirujemo u misli drugih, nego nam se ta slika sama nameće – da smo se konačno i definitivno umorili od čekanja da se desi onaj dan koji se nikad nije desio, 6. oktobar. Neko vreme smo, čak, mislili da je reč o nekakvom humanistički obojenom amnestiranju Svinje i njegove svite, ali danas, kad je polovina te uslovnogovorećisimpatične družine na visokim državnim funkcijama (a polovina dva metra pod zemljom), slutimo da je posredi bio neki drugi plan.

Obavešteni su od početka znali da se nikakva čistka nikad neće desiti, promućurni su shvatili odavno, oni manje vešti su proračunali posle nekog vremena i, kako to obično biva, o(p)stala je još patetična šačica nosilaca titule glupaka koji veruju u demokratiju, Deda Mraza i šta beše ono treće – ah da: koji veruju da će čista voda za piće ostati dostupna svakome za dž. Priroda nas ničemu nije naučila, a televizija dobro radi svoj posao: opšte dobro postaje planetarna koncesija, što je poslednji udarac u već nokautiranu zdravu pamet i sad već eksplicitni poziv globalističke klike na poslednju igru. Ta ružna i nesportska igra ima svoje ime, ali se nekako spontano uzdržavamo da ga izgovorimo; parola bend over and spread your cheeks je dovoljna.

A zašto je ta parola na engleskom? Da bismo vas podsetili zašto vam deca idu u školu.

Prvo, da bi naučila novoengleski jezik kako bi njima sutra moglo lakše da se upravlja. Drugo, da bi upražnjavanjem slobode od učenja i čitanja tokom odrastanja bila zauvek osakaćena i tako sprečena da kritički razmišljaju. I treće, da bi dolazila na mesto na kome je organizovana uravnilovka, čiji cilj je dvojak: da beskorisna većina ostane do grla u govnima, zauvek, a da korisna manjina bude prepoznata, izvučena i odvedena tamo gde je potrebna.

Hajde, hajde! Razvedrite se! Iz ove kože se ne može. Budite optimista. Ali sa iskustvom. Zejabavajte se dok možete, jer to je jedini akt slobode koji vam je preostao.

A, znate već… Želimo da čujemo vaš predlog za optimalni tekst ispod ove slike.

[tekst glasi: …]

Draga Saveta… (1)

…Živim sa muškarcem kome ne mogu da verujem. On me toliko vara da više nisam sigurna da je dete koje nosim njegovo.

…Imam 23 godine i slobodna shvatanja o životu. Već dve godine pijem anti-bebi pilule. Te pilule su skupe i htela bih da podelim taj trošak sa svojim momkom, ali ja ga ne poznajem dovoljno da bih sa njim mogla da razgovaram o novcu.

…Sumnjam da moj muž švrlja okolo, a kad ga suočim sa dokazima, on sve poriče i kaže da neće nikad više.

Ćoše za neobične vidove umetnosti: Gravity Glue, koncept slaganja oblutaka iz potoka tako da ih gravitacija drži “slepljene”. Čovek je lud k’o struja, strpljiv k’o šahista, a uspešan toliko da ne uspevamo da smislimo neki poredbeni entitet.

A pogledajte i video snimak ovde. A ima toga još, potražite sami.

– Doktore, zvoni mi u ušima!

– Pa, javi se!

Treba uvek poštovati tuđe viđenje stvari…

Došao Mujo uveče kod Sulje i moli ga:

– Pozajmi-der mi hiljadu eura, samo do jutra!

– Može! Ali pod uslovom da prenoćiš kod mene!

Za dobro snalaženje u životu, neophodno je da ovladaš veštinom nalaženja optimalnog ugla posmatranja.

Mada je svejedno, ako malo bolje razmisliš. Tužno je kad ti se sve kockice slože u sliku, ali bolje ti je da se suočiš i prihvatiš da na kraju uvek završiš ispod neke guzice.

Molitva meseca:

Bože, daj mi kafu da promenim ono što mogu
i rakiju da prihvatim ono što ne mogu.

(via fb)

Poslednjih godinu-dve, jedan od omiljenih sportova diljem Veba jeste sastavljanje kojekakvih top-lista na sve moguće i nemoguće teme. Pronaći ćete tako listu deset najlepših cvetova, dvadeset četiri najskuplja poslovna promašaja, četrnajz omiljenih slatkiša šefova država ili vlada (što mu ponegde izađe na isto), devetnaest nemogućih mašina koje su zaista napravljene, osam najboljih parova koje čine psi i ljudi koji liče na njih, trinajz najvećih zabluda o kikirikiju, sedamnaest lica koje samo majka može da voli, devet najblesavije napravljenih kuća i, dakako, petnaest dokaza da je čovek kriv za globalno otopljavanje.

Ovog puta, fascinirao nas je entuzijazam kojim je neko odlučio da utroši svoje dragoceno vreme poredeći valjanost trideset pet studijskih albuma Boba Dylana. Lista je sumnjivo argumentovana (jedino je subjektivnost nesumnjiva), a redosled vredan kritike. Ma, ako zagrebete ispod površine, uvidećete da je zamisao svakako dostojna sprdnje. Međutim, zanimljivo je da ipak zavirite u listu i prisetite se nekih dragih ploča, ako ih je bilo u vašem slučaju, kao i nekih koje niste čuli, a valjalo bi.

Pekar ima pekaru. Mesar ima mesaru.

Limar radi limariju, stolar radi stolariju.

Ali, pekar bi da radi pekariju, mesar mesariju. Limar bi da otvori jednu limaru, stolar bi da otvori sebi stolaru.

Sve njih merka zubar, koji bi da otvori jednu zubaru da u njoj radi zubariju. Za njim na red čekaju zidar, vidar, lekar… nikad svetu ugoditi.

Dođe muž iz zatvora i vidi dete u kolevci.
– Čije je ovo dete!? – upita on.

Žena će na to:
– Moje. A moglo je biti i tvoje da si bio pošten!

(tnx Tibor via FB)

Jedna tužna priča, jer ne mogu sve priče da služe za zabavu, o velikoj i ponositoj pivari koje više nema, osim u silueti nekada moćnog grada koji je pao na kolena pred demonima vulgarnih oblika kapitalizma: Raša Popov – Ekonomska pustinja.

…Али пролетос ме позову као дечјег писца у Зрењанин. После доделе компјутера талентованој деци, поведу нас на ручак. „Куд смо пошли?” На Бегеј. У велики, елитни ресторан у телу Дунђерскове пиваре. Држали смо здравице, а ја сам се сетио просперитетне фабрике од пре педесет и две године. Наздравио сам овој европски моћној пивари. Домаћини су ме погледали искоса, као некога ко се неукусно шали с оним што за шалу није! Али ја тај поглед нисам запазио…

Draga Saveta… (2)

…Moj četrdesetdvogodišnji sin plaća psihijatru 40 € na sat jednom nedeljno već dve godine. Pa on mora da je lud!

…Bila sam udata za Branka tri meseca i pojma nisam imala da je sklon piću dok se jedne večeri nije vratio trezan kući.

…Prošle nedelje ste jednoj ženi čiji muž je izgubio interesovanje za seks preporučili da ga odvede doktoru. Moj muž je izgubio interesovanje za seks. Ali on je doktor: šta sada da radim?

Napio se Crnogorac, došao kući i zove ženu…

– Zorkaaaaaaaaaaa!!!
– Šta je? Šta vičeš?
– Zorka, jesam li ja jači od tebe?
– A jesi, čoče.
– A mogu li ja Zorka tebe istući?
– A možeš, čoče!
– Pa, reci mi Zorka, zašto se onda ja tebe bojim?

Slika je dovoljna, kažu.

Preporuke za čitanje danas zapravo imamo dve: jednu principijelnu i drugu iz principijelne ishodišnu. Principijelno, svake subote možete čitati sjajne kolumne Alekseja Kišjuhasa, retko izvorište punokrvnog zdravog razuma i praktičnih, kao i obično neočekivanih socioloških zaključaka o Homo Sapiensu i njegovim iluzijama. Ishodišno:

Javnim novcem – dakle, novcem svih nas – već uveliko se pune džepovi privatnika, banaka i ostalih kapitalista. Država otplaćuje njihove dugove, propisuje komparativno niski porez na dobit (15 odsto), sama im daje subvencionisane kredite, a odnedavno plaća i 70 odsto doprinosa za svakog novozaposlenog radnika u privatnom sektoru, što je privatnikova obaveza. Na koga onda vlast zaista rasipa svoj oskudni novac? Stvarna slika kapitalizma u Srbiji nije slika inventivnog i vrednog malosrednjeg preduzetnika iz Veberovih fantazija o protestantskoj etici (kakvih svakako ima), a koji ne može da dođe do profitnog izražaja zbog prekobrojnih, lenjih i debelih uposlenika pri državi. Sasvim suprotno, taj tipičan srbijanski kapitalista (posebno ako je krupnijeg tajkunoidnog karaktera) neretko je brutalni i lenji eksploatator i poreski neplatiša, udobno oslonjen o milujuću ruku matere države, umesto o nevidljivu ruku tržišta. Kojeg zatim politička klasa koja ga hrani ideološki transformiše u svetu kravu nedodirljivu. Jer, kako to, kada država sipa novac u džepove privatnika, to se zove subvencija, a ukoliko ga sipa u džepove lekara i učiteljica, to je onda – parazitizam?

Kako se, zapravo, onomad rascepila ona stranka:

Pratioci su uz šefa dok ovaj ne prdne u čabar. To se desilo mnogima i nema tu više čuda. Zanimljivi su, pak, oni čiji entuzijazam je stotinu puta jači od čula mirisa.

Prošle nedelje se jednom od samuraja zalomilo da je prvo pročitao Utovar, pa tek onda prionuo na ručak. Nećete verovati šta se tada desilo!!!

Ovo:

Koje i vama želimo. Prijatno!