Једна од пре: доле бело, горе сиво

Док сам се још провлачио без кола, наместио ми се један одлазак за Београд крајем јануара. Снег није показивао намеру да нестане, а поврх њега се још појављивало и иње, дакле таман да засврби објектив. Још лепше, нисам се возио аутобусом него старом мечком. Јесте да је ово и оно било помало неисправно, али је десни прозор био чист.

И наравно, нисам морао ја да возим :). На овој деоници јужно од Перлеза наштрикао сам неколико снимака. Углавном шмрљавих и врљавих на први поглед.

dscf15917

(велика)

Ствар по дефиницији досадна, равница, снег, једнолични облак преко целог неба, нема никакве динамике… међутим, заинатио сам се.

Другар је возио стандардну стотку на сат, друм је био одавно очишћен, лепо сув, што да не. Међутим, кад се фотка из кола, онда не само што доњи, тј ближи делови видика крај пута буду замрљани (геометријски гледано, број пиксела по јединици времена које ће нека тачка пред објективом да премаже зависи од растојања и то тангенсно, јер имате правоугли троугао са једном фиксном катетом док се друга, налегла на ваш угао гледања, скраћује, што ће рећи да се ближи предмети помичу у страну брже), него и ови што су ниже има да касне. Јер се чип у камери не очитава цео одједном, него ред по ред од горе до доле… па ако вам се нешто јако креће кроз кадар, пиксели на горњем делу снимка ће бити ухваћени први а на доњем последњи (не задњи, пиксел нема задњу страну!). Фоткајте стубове поред пута – зависно од ваше брзине, изгледаће више или мање искошени. По томе можете да и на туђем снимку погодите с које стране је снимљено: ако доњи крајеви вуку улево, камера се кретала удесно, и обратно. Осим ако хоћете неког да пређете па држите камеру наопако…

Зато сам одсекао доњи део снимка. Што је тада био лакши део посла. Јер (у публици тајац) ово је било пре Светлокоморе! Од алата сам имао Гимп 2.2, дакле чувеног отвореноизворног ћопу кога сви обећавају да ће да науче али упорно рабе гусарени ћерпич. Може и у Ћопи, ал’ није баш лако тада било, у верзији 2.2 још доста тога није било избрушено. Пошто сам се, велим, заинатио, ово је захтевало отприлике двадесетоминутно тинцање кривуље осветљења, миц по миц. Тј, толико је трајало за прву фотку из серије, после сам то применио и на остале… осим ове. Ова ми је појела додатних десет минута. И то почетна није ни била у сировом формату… али сам напросто морао да истерам ону нијансу неба, и да се види да су жице под ињем светлије а тамо лево тамније од неба.

Знам да ће ово да звучи као “кад сам ја био мали, ишао сам у школу пет километара узбрдо по снегу до појаса и тамо и назад, и зими и лети, ви немате појма колико вам је данас лакше”, али… данас јесте лакше. А та дубока праисторија, кад сам морао овако да се мучим, је била пре непуне четири године :).

Но, труд се исплатио: ова се фотка свиђа чак и мојој госпођи. Нема даље.

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image