Ко делом живи у скајпету а делом иза објектива, неминовно ће доживети да му се та два дела сударе. Бар у случајевима кад обе стране у разговору укључе камере. А скајпето уме да сачува фотку.
Фоткање скајпом је жанр за себе. Отприлике као што је некад био полароид, или она измишљотина од ломографије. Одлике жанра су, онако скроз по МакЛуану, задате технологијом. Медиј је порука, ваистину. Дакле, можете да шкљоцнете али не управљате камером; камера некад ни не може да се помера јер је део лептопа, али ће да се помера заједно с њим. Или је камера засебна па може да слети са стола, да је унук склепта и хоће да је поједе, да падне иза монитора…
(велика)
Не можете више ни да шкљоцате тек тако, јер је оно нацртано дугме нестало – треба да кликнете да вам се нешто отвори, па тамо да нађете у ком реду је нацртано дугме за шкљоц. Но, то је више на тему “како Мајкрософт уфркести све чега се дохвати”. Постоји негде опција да се шкљоца на дугме, оно право са тастатуре, а довољно ме сврби и ова врста фотографије да нисам био миран док ми то није прорадило. А онда ме кренула карта.
Додатна зврчка је што је сочиво на тој камери фиксно. Нема аутофикуса (осим код баш скупљих модела), нема зумирања, хвата то што хвата и готово. Осим ако вам саговорник помаже и прошврља камером по оном што хоће да покаже. А онда само треба бити довољно брз и шкљоцати.
И то онда, свих 19 снимака, треба и скрпити, што Аутокрпу није неки проблем. И тако сад знам шта ћерка, тамо далеко, види кроз прозор. Ето.
Је ли неко приметио како је тамо дрвеће много веће него овде?