I što bi ono rekao/napisao Bart na početku jedne epizode “Simpsonovi” – Poslednje Isusove reči nisu bile Thank God It’s Friday.
Jedna je stvar kada vam neko objašnjava kako je jedino pošteno hraniti se zeljem, a to ne argumentuje korisnošću takvog jelovnika, nego slikama iz nekih klanica trećeg sveta. Takvim ljudima ne možete protivrečiti, jer oni nisu sposobni da vas slušaju čak ni kad im kažete da se u modernim (i prilično humano organizovanim) klanicama kolju one životinje koje ne bi ni postojale da nije zamišljeno da budu hrana. Ali, to je u redu: ti ljudi su napravili svoj izbor, pa višak svog vremena koriste da evangelišu ishranu po principu dijete neuspešnih lovaca; oni to čine iz dosade, jer imaju višak vremena zato što nemaju dovoljno snage da se bave nečim pametnim u slobodno vreme.
Druga je stvar, ali dobrim delom slična, kada vam neka bezrazložno nesimpatična ženska osoba objašnjava kako je pronašla smisao u homoseksualnoj vezi. Ona, sirota, verovatno nije iskrena lezbejka čiji nagon dolazi iz duše, već konvertit, nešto slično političkim preletačima, pri čemu svoj raniji neuspeh i hroničnu nejebicu objašnjava animozitetom prema muškom telu iako ga nikad nije oprobala na pravi način (ili uopšte). Međutim, i to je u redu, jer ta osoba je načinila izbor za sebe i sad živi životom koji sa vašim nema veze, pa zapravo nije jasno zbog čega u toku razgovora sa njom potičete raspravu o toj temi.
Međutim, šta raditi sa ovim ludacima?
Što ono kažu babe, ovo ti je kao kad krava da 25 litara mleka, pa se odmah posere u to mleko. Aktivisti međunarodnog udruženja Greenpeace su upravo zaboli sami sebi nož u leđa time što su oskrnavili jednu od najzanimljivijih arheoloških lokacija na svetu, polje sa crtežima nadomak grada Naska u Peruu, da bi postavili neku idiotsku parolu koja u suštini ništa ne znači, nego je baš to – samo parola.
Vlasti te države su, naravno s pravom, popizdile. Neko iz te organizacije je postavio neko kvazi-izvinjenje koje zvuči tako da bi bilo bolje da se nisu izvinjavali:
Poruka nade? Oni to nazivaju porukom nade? Oni to nazivaju porukom nade. Oh, jebote.
Ta organizacija je od neke načelno zdrave ideje vremenom postala stecište pseudozaštitnika prirode koji svojim zilotskim tehnikama negiraju ono što bi trebalo da predstavljaju, a to je glas razuma u zaštiti održivog razvoja civilizacije koji ne remeti stabilnost planete. Oni su spremni da ometaju ribare, naftaše i drvoseče, da skandiraju ispred nuklearnih elektrana, aerodroma i tržnih centara, da napadaju one koji misle drugačije, bez obzira na to što mogući rezultat njihovih zahteva ne bi predstavljao spas za čovečanstvo, već nametanje nekog novog problema za koji ta organizacija takođe nema rešenje. Zapravo, nemaju oni nijedno rešenje za bilo koji problem na koji ukazujum nego samo demonstriraju svoje devijantne egzibicionističke sklonosti. Srećom, priroda ima rešenja za nastale probleme, ali to je neka druga priča.
Suma sumarum, delovanje organizacije Greenpeace nije ništa drugo nego mlaćenje prazne slame u globalnim razmerama. Nije moguće da tamo ima baš toliko budala, jer njihovo delovanje ipak nešto i košta, što znači da je njihova prava svrha neka druga u odnosu na onu koju nam oni tako zdušno predstavljaju.
Šokantno je to što se UNESCO još nije oglasio povodom oštećenja mesta koje je uvršćeno u njihov katalog svetskog nasleđa. Neki izrekoše naglas, a vi mislite koliko to ima smisla, da je razlog ćutanju taj što je izostala instrukcija od finansijera organizacije Greenpeace (koja, izvesno, finansira i ostatak polovine zapadnog sveta, iz kojeg nam dolaze modeli modernog ponašanja, uključujući i razne službe Ujedinjenih nacija). Polako ali sigurno, suštinske organizacije sveta su postale organizacije pro forma, što je poražavajuće.
Licemerje je postalo nužni dramaturški oblik takozvane političke korektnosti, pri čemu se politička nekorektnost (zapravo, nekorektnost – bez atributivnih prefiksa) ignoriše, jer to piše u nekom drugom scenariju, a ta pozornica… Izvinite, ali pogrešili ste: nastavite niz hodnik desno, pa poslednja vrata levo. Zvoni, kucanje ne radi; i pazi da opet ne otkineš lanac na vodokotliću nakon završetka kontemplacije, kao prošli put.
Nedostaje nam novinski tekst uz ovaj video-prilog. Možete li da nam pomognete?
[vest uz ovu sliku glasi…]
Citat nedelje je bajat. Ali, na neki volšebni način je istovremeno i veoma aktuelan.
Ovde je preostalo nas malo. Dece nema. Škola je ugašena pre 30 godina. Prodavnica ne radi već 20 godina. Kada treba nešto da kupimo, idemo daleko… Ali dobro je što se gradi crkva. Od nas niko ništa nije tražio da platimo, a i da jeste, nemamo.
Dušan Nikolić, meštanin Bajčetine
Čudni su putevi ktitorski.
Još jedan prilog na temu “to nije moja nadležnost”:
– Draga, imam ideju! Hajde sa večeras mnom u teretanu!
– Zašto? Hoćeš da kažeš da sam debela?
– Ma ne… Nisam tako mislio…
– Šta hoćeš da kažeš? Da te nisam razumela?
– Ali, zaboga: večeras ne radiš ništa, pa sam mislio da…
– Ne radim ništa, a? Da nećeš možda da kažeš kako sam ja neka lenština?
– Ne, pobogu! Pričaš gluposti!
– Aha, sad sam još i glupava!
– A, jebote!… Pa dobro! Nemoj da ideš sa mnom u teretanu!
– Čekaj, ti! Da čujem: zašto insistiraš da ideš sam u teretanu?
Kakva je razlika između kućnog prijatelja i prijatelja kuće?
Kućni prijatelj dođe kad hoće. Prijatelj kuće hoće, kad dođe.
Decembar, po običaju, uvek bude pun raznih rekapitulacija godine. Ima ih toliko da vam na nos izađu. Međutim, nekima od njih se vredi pozabaviti, jer su ogledalo sveta oko nas. Uvek zanimljiv prikaz, besprekorno dokumentaran do mere da sam po sebi predstavlja priču, čini izbor novinskih fotografija koje su obeležile godinu po izboru časopisa TIME.
Stvar je očigledna: ratovi, glad, siromaštvo, bolest, konzumerizam, bahatost, manipulacija, jad, destrukcija, beznađe. Slika i prilika sveta u kome živimo. Optimizma ni od korova.
Samo su fotoaparati sve bolji, a mediji sve brži. Platiš dva, dobiješ tri. Platiš pet, dobiješ budžu.
Neke stvari se nikad ne menjaju. Uvek će stari kukati na mlade, a svet, uprkos tome, neće propasti kad dospe tim mladima na upravljanje. Dođe im u glavu, ili ostare, ili naprosto predefinišu svet po svome ili šta već prvo naiđe.
Jedna od tih primedbi koja nikako da zastari je “vidi na šta liče, ne znaš koje je muško koje je žensko”. I kao i uvek u pravu su, odnosno greše grdno, zavisi odakle se gleda. A treba pogledati, bude jasnije.
Odeljenje za antičke viceve koji su na jedva primetnom tragu duhovitosti prosledilo nam je ove nedelje dva vica sa bradom za koje nije baš sasvim jasno zašto smo ih prihvatili za objavljivanje. Evo prvog.
– * –
Dolazi putnik namernik u neko banatsko selo, a ono nasred raskrsnice jedno gigantsko govno. Da ne poveruješ: kao u crtanom filmu o džinovima. Osvrće se tamo-amo, nigde nikog, samo neka baba čuva pačiće u senci neke stare lipe ispred stare kuće. Reši putnik da priđe babi:
– Pomaže bog, baba!
– Bog ti pomog’o, sine! Kojim dobrom?
– Baba, ovo govno na raskrsnici, pa to je….
– Sedi, sine, ovde na klupu, pa da ti baba ispriča sve po redu…
Ovde nadomak sela, živeo je jedan vlastelin. Sve koliko oko dopire, pa još toliko, bilo je njegovo: i zemlja i kuće i kmetovi i stoka, sve. Bio je čvrste ruke, strog, uvek namrgođen, ali pravičan i poštovan. Niko živ nije znao da kaže otkuda mu svo bogatstvo koje je doneo u ovaj kraj, pa podigao kule i dvorove, isušio močvaru i okupio sela, te stvorio svo to imanje. Šuškalo se o nekoj mračnoj tajni, ali niko nije znao ništa pouzdano da kaže.
Imao je taj vlastelin tri sina. Najstariji – isti otac: jak, stamen, svi su mislili da će biti od njega pravi naslednik i domaćin. Ali, postade kockar, a voleo je i da popije i da se potuče… Srednji sin se od malena dao u knjige, pa ga otac posle dao na velike škole… Ali, u Beču se zatelebao u neku usedelicu, pa ga đavo odneo, i njega i njegove škole, otac ga se zamalo odrekao, ali ga je vratio kući i oženio ga nekom sipljivom bogataškom ćerkom iz susednog atara, da bi iz miraza pripojio sebi deo imanja njenog oca. A tek posle što je bilo svašta… A najmlađi sin, lep k’o lutka na majku koja se predstavi Bogu čim ga je rodila, imao je raskošan glas, dobru dušu i čestit karakter, ali otac nije voleo što je bio mekan i zvao ga je raspikućom samo zato što je sve svima opraštao, udeljivao novac sirotinji i seljacima u nevolji, mirio zavađene…
Jednog dana, nadomak sela se pojavi neka aždaja koja je počela svima da pravi nevolje. Krala meštanima ovce, koze, čak i poneku kravu… Šteta u poljima bila velika. Meštani šta će, okupe se, pa zakucaju kod vlastelina da se požale na veliku muku. Kažu oni vlastelinu, tak’a i tak’a stvar, šta ćemo siroti, propade nam letina, ostadosmo bez stoke! Kaže njima vlastelin da se ne brinu, oprostiće im pola dažbine za tu godinu, nego da vide kako da se reše te aždaje, možda da pozovu neke lovce, a on će lovcima da plati.
Uto se javi pop i reče kako nije u redu što nisu popravili krov od crkve, a rekli su da će još prošle godine da poprave, na šta predstavnik meštana reče da…
– Ama, baba, zaboga miloga! Kakve sve to veze ima? Otkud ovo govno ovde?
– A, to! Pa to se neko posr’o!
Tekst za čitanje i, ako nije previše da tražimo od vas, za razmišljanje: da li lečenje posledica u duhu uravnilovke može da reši problem u korenu? Da li smo makar malo sazreli preko psihologije horde, po kojoj je celo selo moralo da strada kada jedan meštanin nešto zasere? 
Da li će išta biti bolje samo zato što će njih hiljadu da plati svođenjem na idiota dok onaj zbog kojeg je to, navodno, urađeno, i dalje radi ono što je i dovelo do tragedije? Ima li ikoga u našim glavama? Ili su svi otišli u Honduras (ili u 15:00)? Veljko Lalić – Zakon za sprovođenje zakona.
…Kako sad mi deci i studentima ne damo da sednu u kola. Da ostanu na faksu do kasno. Da uče. Ko sad stvarno misli da neki 21-godišnjak ne može normalno da vozi kola? Šta ćemo da uradimo kad neka klinka u tim godinama nastrada, ne daj bože, kao Tijana Jurić jer je morala iz grada da se vraća pešice. Da li svi u ovoj zemlji imaju za taksi. Ili je bezbedniji noćni autobus. Da li ćemo onda opet samo da menjamo zakon. Ko smo mi uopšte koji branimo klincima od 20 godina da izlaze u grad. Kakav je to puritanizam zahvatio Srbiju?…
(Ako ste se do sad uzdržavali, sad pustite. Neće vam biti lakše, ali bar nećete pući.)
A, pa kakva su to vremena došla, da i nojevi imaju Bazedovljevu bolest!…
Danas za vas imamo još jedan tekst. A ovaj vredi da pročitate iz istog razloga dvaput. Naravno, svaki tekst koji čitate treba da angažuje vaš kapacitet razmišljanja, ma koja tema da je posredi, a ovaj tekst je jedan od onih o kojima morate razmisliti dvaput i doći do dva zaključka. Ako ne uradite tako, promašili ste suštinu.
Problem je u sledećem: od gomile tzv. motivacionih govornika i onih koji rado bilo kome saopštavaju svoje istine za pristojnu kotizaciju, došlo je do devalvacije pravih motivacionih sadržaja. U svetlu moderne pojave koju je Nikolas Kar tako tačno i tako bolno predstavio u svojoj knjizi “Plitko“, imamo problem da razmislimo i o vrednosti teksta i o posledicama njegovog čitanja. Zato ćemo od vas tražiti da pročitate i, iako znamo da je previše, dvaput razmislite o sledećem tekstu: Rajmer Tirado – Zbog ovih sedam razloga nikada ništa nećete napraviti od svog života.
…Zato što čitaš stvari koje traže od tebe ili ne čitaš uopšte.
Zato što misliš da je istorija dosadna a filozofija glupa.
Zato što ćeš radije gledati MTV nego istražiti nešto novo, umesto da uskočiš u mozak drugih kako bi bolje razumeo svet oko sebe.
Zato što odbijaš da prihvatiš da moć na ovom svetu dolazi od reči ljudi koji su živeli pre tebe. Da sve što želiš već sada možeš da pronađeš u rečima koje su nam danas dostupnije nego ikada.
Zato što verovatno ni ne čitaš ovaj tekst a znaš da bi trebalo…
Upamtite: dvaput.
Šta reći?
Koju posluku porat’?
Odeljenje za antičke viceve koji su definitivno mimo svake šanse da sadrže makar mrvicu duhovitosti prosledilo nam je ove nedelje dva prastara vica za koje je potpuno nejasno zašto smo ih prihvatili za objavljivanje. Evo drugog.
– * –
Reforma šezdesetih, opismenjavanje uzelo maha, svi morali da završe bar osnovnu školu. Tamo negde u Banatu, evo traktorista u večernjoj školi organizovanoj pri lokalnoj zadruzi; nateralo ih da završe školu, kao da bez toga nisu znali da oru. Atmosfera jadna da ne može jadnija da bude: profesoru na dodatnom poslu muka da gleda umorne traktoriste; umorni traktoristi jedva čekaju da idu kući da spavaju; tuga od situacije. Čas matematike. Uto reši profesor da im zavari neki zadatak, pa da čita novine do kraja časa…
– Piši zadatak: ako je Kineski zid dugačak 8.850 km, ako u Londonu sa prigradskim naseljima pokrivenim sistemom podzemnog saobraćaja živi 5.226.337 stanovnika, ako je Ajfelova kula teška 10.300 tona, a eksploatacija litijuma na južnoj hemisferi u poslednjih pet godina zabeležila najveći pad u poslednjih 76 godina, koliko ja imam godina? Do kraja časa da izračunate sve!
Odmah se javlja jedan:
– Ja znam!
– Ma, šta znate?
– Znam rezultat! Vi imate 44 godine!
– Zanimljivo, rezultat je tačan. Hajde, izađite pred tablu i detaljno objasnite odeljenju kako ste to izračunali.
– Ne treba mi tabla! Kod mene u komšiluku živi jedan, napola lud, ima 22 godine.
Jednog je tako, u nevreme, obuzeo talas iskrenosti. Siromašak: bilo je previše svedoka.
Ne, stvarno: mogli bi malo da pripaze kakve gluposti čitaju na venčanjima.
A kad vam neki mudroser predloži da uzmete učešća u nekoj gluposti, pa nemate srca da ga odbijete, poželjno je da i sami ispadnete mudroser, jer takvi imaju odnos razumevanja samo sa svojima. Vaš odgovor treba da glasi:
– …I da citiram Hamleta koji, u trećem činu, u trećoj sceni, u 92. redu, jasno i glasno kaže: “Ne”.
Ovaj svet je kao nekakav gulaš: jedno bez drugog može da ide, ali nije ono pravo. Da biste znali šta je zaista dobro, morate da probate i ono što neki nazivaju dobrim, ali zapravo nije. Koncentrišite se na lepotu, kvalitet, vrhove dostignuća. Ne brinite za onu drugu stranu: loše je uvek loše, a na perverzne likove koji hodaju svetom i zagovaraju da i loše stvari treba probati ne obraćajte pažnju. A ako obraćaju pažnju oni na vas, kako bi se to danas reklo u duhu Klauzevica, primenite one metode koje predstavljaju produženje politike nasilnim sredstvima.
Međutim, svi smo mi dovoljno mali (da, pročitali smo dvaput) da bismo razumeli da se problemi u svetu neće rešiti malom silom, pa taman ona bila umnožena i milion puta. Neće se rešiti ni smanjenjem emisije CO2 niti prestankom seče šuma ili izlova tune, a kamoli motivacionim tekstovima ili čišćenjem ključeva empirijskom tehnikom guranja ključa u otvor prikladnog oblika.
A šta nam je onda činiti, pitate?
Eh, dragi moji… Ako mislite da je pametno to pitanje postavljati u trenutku gledanja u monitor računara, vi onda živite u ozbiljnoj zabludi da ovaj svet želi naša rešenja. Onaj ko može da plati rešenje (i ne zavaravajmo se: novac je jedini motivacioni faktor vredan rasprave; žene i religija su nestalna stvar, a narkomane niko ništa ne pita) ne očekuje da rešavate stvari, nego da se povinujete trendovima života u minimalističkim krajnostima. Koliko god trulo zvučalo, ne preostaje vam ništa drugo nego da zadovoljite svoje porive kako znate i umete. Poriv zadovoljenja blagoutrobija je jedan od tri kojih se ne možete odreći (druga dva su spavanje i toplota), tako da nemamo šta drugo da učinimo nego da završimo današnji utovar prostačkim pozdravom koji je postao standard na ovom mestu.
Prijatan ručak vam želimo.
“(i prilično humano organizovanim) klanicama kolju one životinje koje ne bi ni postojale da nije zamišljeno da budu hrana.”
Jel ovo ide pod – ja sam te proizveo, imamo pravo da te ubijem/zakoljem?
Priznajem, ovakav “argument” nisam još čuo.
Kakav bedan pokušaj opravdanja.
Ne morate meni, nego sebi, to reći – da li postoji i jedan deo vas koji se pobuni protiv ovog klanja?
Čini mi se da postoji, ne biste smišljali opravdanja.
“Humane klanice”… kakav oksimoron…
Iskren da budem, nisam uspeo da razumem šta podrazumevate pod “ovim klanjem”. Pre nego što, eventualno, nastavimo raspravu, voleo bih da znam: da li su vam poznate tehnike koje se primenjuju u industrijskim klanicama? Ja, sticajem okolnosti, imam neka znanja o tome, pa mogu sa velikom sigurnošću da pretpostavim šta se pod pojmom “humanog klanja” smatra.
Druga stvar: na Suštini pasijansa smo odavno iskazali stav da je čovek svaštojed i da meso predstavlja značajan element ljudske ishrane, pogotovo u ovom podneblju. U tom principu ima bioloških, istorijskih, kulturoloških, ekonomskih i mnogih drugih razloga. Stoga ne smatramo da je za konzumiranje mesa potrebno ikakvo opravdanje, niti ćemo ikakvo opravdanje po tom pitanju ikada izreći.
Ukoliko ste protivnik takvog načina ishrane, uvažavamo to, ali bi bilo zanimljivo da čujemo vaše argumente za takav izbor. Posebno nas zanimaju istorijski i kulturološki aspekt takve odluke – na primer, da li je ko u prethodnim generacijama u vašoj porodici bio vegetarijanac i šta je bio ključni element vaše odluke da i sami počnete da se hranite baš na taj način.
Ukoliko je vaš stav proste napadačke prirode, što nažalost možemo da naslutimo iz tona vašeg komentara, u tom slučaju, izvinite, pogrešili ste: nastavite niz hodnik desno, pa poslednja vrata levo; zvonite, kucanje ne radi; i pazite da opet ne otkinete lanac na vodokotliću nakon završetka kontemplacije, kao prošli put.
Ubiti drugo živo biće, da bi se posle u raznim oblicima jelo, je, kako god ono bilo izvedeno ipak – ubistvo. Loše zvuči kad se kaže klanje, a nešto bolje kad se kaže – u “humanim uslovima”. Jedino priznajem ako su te životinje molile da budu hrana za čoveka, u šta sumnjam.
Jedna vrsta uzgaja druge, da bi je (iz)jela i naravno – preživela, evolucija, bla bla, sve je to jasno.
Samo na osnovnoj ravni, etike, dela dosta religijskih shvatanja, ekologije, a donekle, i zdravlja, smatram da je moguće prevazići, što pokušavam(o), ograničenja koja su do sada postavljena, a koja čovek, kako ga posmatram, koji nije “samo” životinja, može da dostigne.
Nazovite ih kako želite.
Žao mi je što se oseća nekakav napad, a i potpuno mi je jasno zbog čega. Nemam problema sa tim da i vi napadate ovakav stav, moj izbor je, za većinu (koja nikad nije u pravu, ne zaboravite) , u najbolju ruku zanimljiv, a uglavnom – smešan.
Jedino što mogu je da pokušam da ga odbranim, bar onako, kako ste to uradili ovde, i na ovom postu, što vam naravno, niti branim niti zameram.
Internet i ovaj blog je koliko toliko slobodan, što dokazuje i objavljivanje mojih komentara.
Što se tiče odlaska odavde, neću skoro, ako me ne oterate, taj stav o veganima je (čini mi se) jedini koji me ovde iritira, pa stoga tako i reagujem, od ostalog, uživam i slažem se sa mnogo čim, hvala vam na tome, i nastaviću.
Još samo deo oko moje odluke, koji se tiče istorije, pošto sam verovatno već ovde pisao o tome, a i nazire se (etika, bar kako je ja shvatam, zdravlje, te poštovanje religijske dogme kojoj pripadam (mada je i prva zapovest jedne druge dogme – Ne ubij, bez * osim ako ćeš jesti).
Naime, pošto duboko verujem da nam tradicija i istorija ne služe da bi nešto naučili od njih, jer nikad ništa i nismo, već da bi nadogradili i unapredili naše živote, sa upitnim rezultatom da li smo to i uspeli, to što smo svaštojedi – bili, ne znači da moramo i biti, i to što su moji jeli i ubijali ne znači da moram i ja.
Razumem ja vas potpuno, na kraju, većinu svog života sam i više nego uživao u zaista sjajnoj svaštojednoj hrani, i ne samo tome, ali sam izabrao to, da ne želim da povlađujem svojim čulima, i time pobedim “sebe” i taj primarni nagon za užitkom.
Što?
Hteo sam da budem bolji čovek.
Da li jesam i da li ću biti?
Ne znam, ali moram da probam.
p.s. bio jedan dobar post o ego tripu o ovakvim ljudima, koji misle da su bolji od drugih tim svojim izborima, pa eto, moguće je i to. (Ne)uspešan ego trip.
Sada je sve daleko jasnije – i hvala vam na tom razjašnjenju.
To što sam naslutio napad, naravno, ne znači da sam bio u pravu sa tom ocenom; ali, tako sam osetio, naročito zbog provejavanja one reči “opravdanje”, što sam već prokomentarisao i neću se na to više vraćati.
Bez ikakve rezerve, uvažavam ravan u kojoj sprovodite svoju odluku. Ne razumem mnogo, ako ćemo pravo; ali, u svakom slučaju smatram da imate pravo na svoj izbor i to ne bi smelo da bude nikakav povod ni za kakva razmeđa između nas. Konačno, imam prijatelje koji su vegetarijanci (ne baš vegani, ali odriču se jedenja mesa i jaja) i skoro svi oni mi kažu da se osećaju fizički bolje sa svojim izborom jelovnika. Dobro pamtim i kako je, na moje pitanje da li je taj utisak možda samo subjektivan stav, jedan drugar rekao “zar je to bitno?” – što beše komentar koji sam razumeo kao suštinski. Pritom ti ljudi nemaju nikakav problem, kao što ga nemam ni ja, da za istom trpezom jedemo svaki svoje; teme naših susreta su mnogobrojne, a izbor jelovnika je i inače odveć banalna tema.
Jedino ću morati da se delimično usprotivim onom “duboko verujem da nam tradicija i istorija ne služe da bi nešto naučili od njih”, jer tradicija i istorija služe upravo tome, a to nije u neskladu sa onim što nastavljate, “već da bi[smo] nadogradili i unapredili naše živote”, jer pouke najpre i služe da se budućnost učini boljom. Složićemo se, nevoljno, da je istina kako pouke iz istorije i tradicije slabo dolaze do nas i loši smo učenici života. Međutim, ovo otvara neke druge, šire teme, a ja sada neću da idem u digresiju.
Ne postoji ravan u kojoj ja o hrani razmišljam kao o predmetu postizanja nekih viših dometa kao čovek, pa zato ne mogu čak ni da komentarišem taj vaš pokušaj da postanete bolji čovek izborom hrane koju ćete jesti.
Stoga mi preostaje jedino da uvažim vaš izbor, da se uvek borim za to da vi i vaši istomišljenici taj izbor imate i upražnjavate, te da ne dozvoljavam da vas taj izbor stavlja u inferioran položaj u mom prisustvu. Zauzvrat, ako nije mnogo da zatražim, očekujem tačno to isto – da razumete da je izbor svaštojeda među ljudima jednako legitiman i prihvatljiv spram načina života koji vodimo.
Čudi me što se uopšte ovde motaš ako dogmatski argumentuješ bilo šta. Ovo je mesto gde su dogme apriori zabranjene, fascinantno je da to nisi razumeo. Ali hajde da pređem preko toga jer ima nešto što me zanima: kako si to bolji čovek ako jedeš samo plodove otpale sa grane? Koju si to dublju ideju o životu doznao? I sledstveno ovome, kako se to ispoljava lošost ljudi koji jedu bifteke?
“Ubiti drugo živo biće, da bi se posle u raznim oblicima jelo, je, kako god ono bilo izvedeno ipak – ubistvo.”
А векна хлеба је онда геноцид или у најмању руку злочин против човечности. Колико стабљика жита треба поклати за кило хлеба?
“Колико стабљика жита треба поклати за кило хлеба?”
Ima sokova na čijim pakovanjima tačno piše koliko je borovnica zaklano u proceduri. Jezivo.
N.Mihalkov daje sjajan i realan primer u filmu “Urga”. Izdvojena pastirska porodica živi na severu mongolske stepe, van urbanih okvira, nedeljama jahanja daleko od civilizacije, u šatoru od (ovčije) kože, nose ogrtače, kape, čizme, rukavice, torbe, itd … od (ovčije) kože. Glavni junak, u jednom kadru klekne na ovcu, zavlači joj ruku u utrobu i golom rukom joj zaustavlja rad srca bez kapi krvi!
Možda je za g-dina silverga ovo humano ili humanije od starog bizarnog američkog dokumentarca o hiperurbanoj zoni u kojoj se mašinski kolju tone tovnih pilića?!
Možda još jedan “bedan pokušaj opravdanja”, ali samo se nameće pitanje: da li uopšte postoji razlika između ova dva slučaja? Rekao bih da postoje bar dva odgovora. Prvi je da postoji značajna razlika u brojevima (jedinki za ishranu i jedinki za klanje), odnosno u načinu i organizaciji života, koja je u smislu koji ovde razmatramo irelevantna. Drugi je manje očigledan. Naime, uopšte ne sumnjam da Mongolac zna da ratuje i da odlično barata sabljama i noževima, ali ipak ubija bez prolivanja krvi. Tom tehnikom je ovladao samo radi sopstvene bezbednosti tj. da ne bi on postao žrtva vukova koji znaju da osete krv na daleko. U urbanoj sredini su “vukovi” ekološke inspekcije za kontrolu upravljanja otpadom. Tako da i dalje ne vidim razliku.
(copy/paste sa FB)
Ajd još jednom.
Da, ne smatram da je svesno živo biće kao što je bilo koja životinja u istoj ravni sa biljkama. Bar u ovom, mislim da nisam u manjini, ovo ipak velika većina misli i verovatno, oseća.
Ne ubijati više oblike života, to je moj način da (mislim da, što ne znači da i jesam) budem bolji čovek. Mogu živeti i bez njihove žrtve za mene, pre svega jer je neželjena.
Lošost ljudi koji jedu meso, sledstveno tome, donosi “lošu karmu”, a poduprto je osećajem koji ste verovatno imali kao deca, ali ste navikli na njega, kad vidite svinju kako kolju, pregaženu životinju na putu itd… sećate se valjda, niste oguglali valjda toliko. A tog lošeg osećaja nema kad uzmete šljivu ili posečete žito. Eventualno drvo.
Ne želim da se osećam više loše, između ostalog.
A o načinima ubijanja stvarno ne bih dalje, i dalje su to samo – načini, a rezultat isti. Nasilno zaustavljanje drugog života.
I meni je fenomenalna Urga, nema tu šta…
Za kraj, parafrazirajuću po sećanju izjavu nekog slavnog pisca, jel tolstojevski ko je, znaćete bolje.
“Kada bi svi ljudi za svoju hranu morali da naoštre noževe, mnogi bi postali vegetarijanci”.
Dajmo se opustiti. Jer ovo je licemerno. Ko smo mi da određujemo šta je viši a šta niži oblik života? Da li je uslov višeg života njegova sposobnost da nas pogleda u oči, da se glaska u frekventnom opsegu koji opažamo? Šta ako licemerstvo podele na više i niže previđa očajničke krike šargarepe ili jabuke? Jao, jabuka!
Miloše Baboviću,
Ko smo mi da određujemo?
Zar to ne radimo celu ljudsku istoriju i ne samo za životinje?
A ako je licemerno određivati da su životinje viši, a biljke niži oblik, zašto ne jedete pse i mačke ili zašto indijci ne jedu krave (itd)?
Na kraju, što ne jedete ljude?
Pa da, radimo. I eto gde to vodi: neki od nas brinu da će poremetiti “karmu” ako pojedu ono što je čovek stvorio da bude pojedeno. “Karma” je, svakako, krajnja linija razdvajanja našeg mišljenja. Ali to je tek benigni problem, koji se ekstremizuje u opasno nerazumevanje jer ljudi koji ne razumeju da nije dobro određivati šta je u prirodi visoko a šta nisko jesu isti oni ljudi koji ne razumeju da će, kao što piše gore, planete Zemlje biti sa ili bez nas.
Nemojte da učestvujete u diskusijama ako nemate makar elementarni osećaj mogućnosti gledišta druge strane. Nema nikakvog smisla razgovarati sa nekim ako vam je sve vreme muka od sagovornika. A postavljeno je pitanje upravo pokazuje nezainteresovanost za tuđe gledište koje veoma dobro znate kako glasi: jedem hranu koja je uzgajana za jelo.
У ствари, поштовани посетиоче Суштине, ја и јесам 99% вегетаријанац, јер
– све моје салате су искључиво биљне (са можда нешто јаја и сира, ал’ то једу и вегетаријанци из моје породице)
– месо никад не једем без нечег биљног приде; често је месо само неопходан зачин, а нисам гадљив ни на безмесни ручак
– сав мој алкохол је искључиво биљног порекла, као и дуван
– никад не једем месо од месождера
– од свих метода за самоубиство, изабрао бих кукуту најпре; змијски отров ми је некако неприличан (у теоријском случају да ми уопште падне на ум да се убивам)
Meni pripišite što god želite i napadajte, nemam problema sa tim.
“Ono što je čovek stvorio da bude ubijeno/ za jelo”.
Pa lepo sam vas pitao, što ne “uzgajate” pse, mačke, delfine i ljude za jelo, ko/šta vam brani (recimo, da imaju fenomelan ukus i da nećete biti kažnjavani)?
Ipak ima neka granica, to želim da čujem od vas, samo nikako da mi objasnite koja je?
Odnosno sebi da objasnite.
Eto, dajte drugu stranu, na osnovu čega ste doneli odluku?
Ja sam objasnio svoju.
Niste pažljiv čitalac, silverg. Ja odavno u ovoj raspravi pomenuh:
Takav odgovor vam, može biti, ne odgovara, ali to već nije naš problem. U tome što ne jedemo pse, mačke, vukove, govna, ljude, sirovo drvo, kamenje, žilete, automobilske gume i druge razne stvari, pokušajte sami da angažujete sopstvenu sposobnost mišljenja, pa pronađite biološke, istorijske, kulturološke, ekonomske i druge razloge koji bi vam se mogli učiniti makar koherentnim, ako ne i prihvatljivim.
Vidim ja da je Miloš bio u pravu: vi ne pokušavate da sagledate viđenje druge strane, kao što vaši sagovornici čine (i uvažavaju čak i kad krenu posprdnim tonom). Metod “ja u klin, ti u ploču” teško da može da nas odvede bilo kuda, a takve rasprave se više ne bave svojim predmetom, već onima koji je vode.
Sledeći stepenik bi se doveo do rasprave ad hominem. To neću dozvoliti, pa usrdno molim sve sagovornike da malčice pripaze na ton.
Dobro. Stvarno ne znam zašto se psi, mačke i delfini ne uzgajaju za jelo. Mogu da pretpostavim da je komplikovano, da bi FejZbuk grupe imale moralističke primedbe, verovatno bi svačega isplivalo. No, ako bi se gajili za jelo, verovatno bih probao – što je razlog zbog kojeg ne bih jeo krave u Indiji i bih preskočio skakavce, crve i ostale varijante vesele hrane visoke proteinske vrednosti.
Jedem ono što mi se dopada, ponekada probam ponešto novo i potpuno ne razumem šta ima ko da mi gleda u tanjir i pita se zašto jedem to što jedem. U tom smislu, primetićeš da ja nigde nisam rekao ni da sam vegetarijanac ni da sam svaštojed. Šta ima to koga da interesuje? Zoveš me na ručak?
I sad hajde, šta nije bilo jasno prvi put kada sam rekao “jedem onu hranu koja je uzgajana za jelo”? Šta uopšte, izuzev budalastog insistiranja na “ubijanju” hrane, oko čega, za razliku od Grbe, ne dajem ni pet para i nemam nikakvu brigu oko toga da li je krava humano ubijena iglom u potiljak dok ju je masirala devica uz zvuke mukanja najlepšeg bika ili je neko sadistički gledao u oči dok joj je testerom sekao levu nogu (kome je teško što hrana pati neka ide u monahe, majka mu stara, jer šta onda taj radi zbog patnji onolikih ljudi po svetu?!), može da bude nejasno u tom stavu?
Upravo sam i rekao, ne smeta mi napad ad hominem, a vaše je pravo da ga isključite, obostrano.
Vi (Grba) ste naveli da vam ne treba opravdanje za vaš izbor, to sam razumeo (nisu mi još biljke popile toliko mozak), ali Miloš je pokušao da objasni sa argumentom “uzgajanja radi ubijanja”, pa sam taj argument doveo u pitanje tražeći logičan odgovor na moja podpitanja.
Samim tim, mislim da baš pokušavam da sagledam mišljenje druge strane.
Takođe, zanima me i logika po kojoj su žitarice i životinje isti ili različiti, svejedno.
Naravno da imam stav, ali ga dovodim u pitanje (kao i suprotan), što smatram osnovom intelektualnog razmišljanja, a da postoji ultimativna istina do koje smo došli, ne bi se mlatili po ovim blogovima sa prepiskama.
Moram da primetim da sam jedino ja ovde iznosio argumente za svoje stavove (kakvi god bili), a da su me drugi ostavili bez svojih odgovora na pitanja.
Мислим да је ово једна од оних тема где је саговорник увек у праву, односно греши грдно, зависи одакле се гледа. А треба погледати, буде јасније.
Dobro Miloše, došli smo i do vašeg stava oko hrane, a on je – jedem što mi se sviđa, bez obzira na podrijetlo.
Ok, to mi je potpuno jasno, a lepo ste objasnili da biste možda probali i ostale vrste hrane od raznijah životinjah.
Neću biti dodatno anojing, da insistiram na odgovoru da li biste jeli čovekovo meso, ako je “uzgajano” i bez posledica, recimo da se to – podrazumeva da ne bi, bez dodatnog objašnjenja.
Što se tiče stava o uzgajanju životinja radi ubijanja, Vaš stav je zapravo potpuno suprotan od mog, ali je logika ista – ili (bih jeo sve životinje) – ili (ne bih), a Grba je, pomenuo, “negde između”, na pragu – “humanog” ubijanja, a ne bih uopšte da se vraćamo na to da li je humano ili ne.
Eto, raščivijali smo, čini mi se, sve!
Ako se, a to ovde sve vreme činimo, ograničimo na svakodnevne situacije koje nemaju veze umetnošću i/ili sudbinom Ričarda Parkera, spominjanje ljudi u kontekstu hrane je po meni nemoralno. U Srbiji ima previše nemorala da bih ga ja dalje svesno širio. Nijedno živo biće ne može pobeći od konačnih ograničenja koja mu nameće pripadnost živoj vrsti kojoj pripada. Mi smo ljudi, stoga ne možemo biti šargarepe. A pošto smo ljudi onda uzgajamo hranu i ne jedemo jedni druge. To je jedan deo ljudskog morala, ni manje ni više bitan od ostalih delova.
I toliko o svemu ovome.
Nijedno živo biće ne može pobeći od konačnih ograničenja koja mu nameće pripadnost živoj vrsti kojoj pripada.
O da, ja mislim da životinjska vrsta čovek, može.
Džeronimo?